Računar Galaksija

 

"Galaksija", prvi domaći mikroračunar interesantan za najširi krug korisnika i svakako najpopularniji domaći računar svih (računajući tu i buduća) vremena, nastao je na način karakterističan za mlade dane računarske industrije u čitavom svetu. Plod je razvoja jednog čoveka, Voje Antonića, nastao je u "kućnoj laboratoriji", popularnost je stekao kroz akciju koju je vodio časopis "Galaksija" i stigao je u domove preko 8000 ljudi, koji su skupili hrabrost da ga sami naprave. Komercijalna verzija "galaksije", koju je proizvodio "Zavod za učila i nastavna sredstva" u saradnji sa "Elektronikom inženjering", stigla je u sve beogradske (i mnoge druge) škole, gde je godinama primenjivana... zahvaljujući hroničnoj školskoj besparici, mnogo duže nego što je trebalo. I danas neki broj "galaksija" svakako funkcioniše, često u ulozi specijalizovanih kontrolera. Sve u svemu, veoma uspešan projekat u kome je bilo svega osim većih para.

Kako je sve počelo

Za mene je projekat "galaksija" započeo 24. juna 1983. godine, kada mi se javio Zoran Vasiljević, koji je nekada vodio računarsku sekciju u Radio klubu "Nikola Tesla", gde sam činio svoje prve korake na kućnom računaru. Predložio mi je da pogledam (tada još neimenovani) mali kućni računar koji bi mogao da bude interesantan za čitaoce časopisa "Galaksija", za koji sam tada pisao. Nekoliko dana posle toga, upoznao sam Voju Antonića, koji me je impresionirao ne samo novim računarom, već i projektima koje je ranije radio: to su bila vremena kada se računari nisu konfekcijski proizvodili kao danas, a Voja je iza sebe imao već tri konstruisana kompjutera i više kontrolera koje je mahom proizvodila "Elektronika inženjering". Računar koji će kasnije dobiti ime "galaksija" Voja je koncipirao tako da sadrži jednostranu štampanu ploču i minimalan broj čipova (zato je imao "milion" kratkospojnika), tj. da bude što jeftiniji i jednostavniji za samogradnju. Imao je 4 KB RAM i isto toliko ROM memorije, profesionalnu tastaturu, softverski podržan video i skroman bejzik. Ukratko, u rangu ZX-81 računara koji je tada sticao svetsku slavu.Ako želite da vidite kako je "galaksija" izgledala, na raspolaganju vam je emulator za PC, delo Miodraga Jevremovića. Preuzmite galaxy.zip!

Glavni rezultat razgovora bilo je saznanje da je samogradnja moguća. Sva integrisana kola mogla su legalno da se uvezu poštom iz inostranstva, a nabavka štampanih ploča, tastatura i kutija mogla se organizovati u Jugoslaviji. Nismo, naravno, mogli ni da pomislimo koliko će se ljudi upustiti u avanturu sastavljanja kompjutera - pošto smo planirali da sami programiramo EPROM-e, postavilo se i pitanje A šta ako stigne 100 EPROM-a? na koje je sledeo optimistički odgovor Pa, programiraćemo 100 EPROM-a. Da li bi odgovor bio dat tako olako da smo samo znali da će se broj pristiglih EPROM-a izražavati u hiljadama...

Sledeći korak su bile konsultacije u redakciji "Galaksije" - pitao sam se koliko će časopis biti raspoložen da se "uplete" u nešto što mu nije osnovna delatnost, ali se pokazalo da je interesovanje ogromno: Jovan Regasek, tada urednik bloka u kome sam pisao o računarima, i Gavrilo Vučković, dugogodišnji glavni i odgovorni urednik "Galaksije", odmah su uočili značaj ove ideje i pokazali veliku spremnost da se iz sve snage angažuju na realizaciji. Uz jednu važnu izmenu: projekat neće biti objavljen u "Galaksiji", već u specijalnom izdanju "Računari u vašoj kući", koje je trebalo da izađe krajem 1983. godine.

Na lovorikama...

Da bi ovakva akcija uspela, treba je nekoliko meseci pripremati i pratiti kroz tekstove u "Galaksiji", pa je tako septembra 1983. objavljen moj tekst u kome je samogradnja predstavljena. Tekst je pratila preliminarna narudžbenica, a odziv je bio neverovatan: preko hiljadu čitalaca "Galaksije" izražava želju da sagradi svoj prvi kompjuter! Ovako veliki odziv je verovatno posledica činjenice da je uvoz računara (kao i bilo koje druge robe skuplje od 1500 tadašnjih dinara) bio zabranjen i da hiljade ljudi zainteresovanih za kompjutere nije videlo nikakav drugi način da proširi svoje znanje. Karakteristike računara "galaksija" nisu bile Bog zna kako dobre, ali je naš prvenac bio upotrebljiv, uravnotežen i, što je najvažnije, dostižan - trebalo je samo skupiti hrabrost i uzeti lemilicu u ruke!

Kada neka akcija dobro krene, ljudi koji u njoj učestvuju imaju veoma jak motiv da se i dalje trude: Voja Antonić je sledećih meseci bezbroj puta poboljšao hardver i softver računara, a "Galaksija" je pokušavala da pronađe najpogodniji način da organizuje nabavku kompleta za samogradnju, oslanjajući se na "malu privredu" koja je tih godina tek nastajala. Tako smo ugovorili da "Mipro" i "Elektronika" iz Buja, u saradnji sa "Institutom za elektroniku i vakuumsku tehniku", isporučuju štampane ploče, tastature i maske, da "Mikrotehnika" iz Graca šalje čipove, a da "Galaksija" prikuplja narudžbenice i programira EPROM-e.

U međuvremenu je računar "galaksija" dobio i svoju komercijalnu komponentu: "Elektronika inženjering" i "Zavod za učila i nastavna sredstva" odlučuju da finansiraju (već najvećim delom završen) razvoj računara i proizvode "galaksije" koje bi ušle u škole. To je omogućilo Voji Antoniću da projekat, u koji je krenuo bez komercijalnih ambicija, ipak da materijalni efekat, a računaru "galaksija" da dođe i na tržište onih ljudi koji su zainteresovani za njegovo korišćenje, a ne pravljenje.

Jesen 1983. protekla je u znaku "galaksije" - Voja je povećao memoriju na 6 KB, ugradio jedno slobodno mesto za proširenje ROM-a, rasporedio tastere u položaj zgodniji za kucanje, a što se tiče bejzika... e, to je bio najveći posao. Bejzik "galaksije" je nastao na osnovu Microsoft Level 1 bejzika, koji je optimizovan tako da u njega stane i softverska podrška video stepena, linijski editor, rad sa alfanumericima, časovnik... Na kraju je to bilo pravo čudo optimizacije, koje je išlo dotle da su neki stringovi koje računar ispisuje korišćeni i kao nizovi instrukcija. Bilo je i kompromisa: na kraju je bejzik prestao da liči na Microsoft-ov i postao jezik za sebe. Sećam se bezbrojnih večeri provedenih u diskusijama sa Vojom o unapređenjima bejzika, a kasnije testiranja i traženja bagova... Sa današnjeg gledišta, opravdano je pitanje da li je imalo smisla trošiti toliko vremena na optimizaciju koda, ili bi bilo bolje da je odmah pisan duplo veći i bolji bezik. Ali, vremena su bila takva da su se programi optimizovali do krajnjih granica, pa se tako uvek nasmejem kada Bill Gates u nekom intervjuu napiše da se njegov prvi bejzik nije mogao optimizovati ni za bajt... mogao je, itekako!

Svemu najzad dođe kraj, pa tako i razvoju "galaksije" - trebalo je staviti tačku i prezentirati čitav projekat, uz uputstvo za upotrebu koje sam u poslednjem trenutku napisao. Posle priličnih problema oko fotografija (za "Računare u vašoj kući" je pravljen foto strip sa fotografijama sklapanja; prva serija nije uspela, pa je Voja morao da sklapa još jedan primerak "galaksije", samo da bi se taj proces ponovo fotografisao), posao je završen, "Računari u vašoj kući" su štampani, a mi smo sa puno lepih planova dočekali Novu 1984. godinu. Čitaoci nas nisu izneverili: u januaru smo primili čitavih 7000 narudžbenica za "galaksiju" u kitu - odziv je daleko prevazišao naša najsmelija očekivanja!

... i u problemima

Tu je negde i kraj najlepšeg dela priče - nastupaju problemi. Mislili smo da je sve organizovano i da će delovi pristizati prema ugovorenim rokovima, ali nastupila su kašnjenja: prvo nije bilo vitroplasta, pa nije bilo tastera, pa nije bilo dovoljno novca za proizvodnju (plaćalo se pouzećem), pa nije bilo čipova... Marfijevi zakoni su se itekako pokazali na delu: cene čipova su godinama padala da bi, početkom 1984, naglo skočile. Statički RAM-ovi su baš tada našli da poskupe, pojavili su se problemi u nabavci EPROM-a od 4 kilobajta, Z-80 je pojeftinio ali je "galaksijin" Z-80A poskupeo. Programiranje EPROM-a je bilo malo usporeno, "Mikrotehnika" je kasnila nekoliko meseci, MIPRO i Elektronika gotovo čitavu godinu, a svi ti problemi su se survali na redakcijski telefon "Galaksije". Hiljade telefonskih poziva su osnovni uzrok kako za zakašnjenje "Računara 2" tako i za usporen rad na daljem razvoju računara "galaksija".

Tešila nas je činjenica da se pozivi svode na raspitivanje o komponentama: srećnici koji su sastavili računare su imali priliku da se brzo obraduju prvom READY. Citav je projekat bio prilagođen samogradnji i računari su uglavnom radili "iz prve". Radio klub "Avala" je pritekao u pomoć manje srećnim graditeljima: sati koje je Bane Ostojić bez ikakve naknade posvetio otklanjanju kvarova na raznim "galaksijama" predstavljaju jednu od najlepših epizoda čitave ove priče.

Komercijalni model kompjutera nije prolazio bolje od samogradnje: "nulta serija" je sastavljana gotovo godinu dana, ponajviše zbog problema sa kutijom (!?), a i docnije serije nisu bile baš brojne. Računar se polako probijao u škole (svaka osnovna škola u Beogradu ima bar po jednu "galaksiju"), ali to nije praćeno odgovarajućim promenama nastavnih planova, pa je računar korišćen u zavisnosti od ambicije nastavnika matematike - negde se oko njega okupila čitava kompjuterska sekcija, a drugde je proveo čitav život bezbedno zaključan u ormanu, "da ga deca ne pokvare".

Dok je samogradnja i proizvodnja "galaksije" na mnogim mestima zapinjala, mediji su izvanredno primili naš prvenac: čuli smo se na radiju, televiziji, u časopisima i to svuda veoma afirmativno (sa izuzetkom jednog teksta iz "Osmice"). Povoljni prikazi su učinili da se za samogradnju "galaksije" odlučuju novi ljubitelji računara, tako da je broj samograditelja verovatno dostigao "magičnu" brojku 10.000.

Proširenja na papiru i u etru

Iako je "galaksija" koju smo predstavili u "Računarima 1" bila zaokružen mali računar, predviđali smo malu hardversku i veoma značajnu softversku ekspanziju - nekoliko hiljada vlasnika kompjutera će, nadali smo se, proizvesti bar nekoliko stotina kvalitetnih programa! Na hardversku ekspanziju ne smemo mnogo da se žalimo: posle (očekivanog) memorijskog proširenja koje je razvio Jovan Regasek, "galaksija" je dobila trokanalni generator tonova i (sasvim neočekivanu) grafiku visoke rezolucije, projekat Nenada Dunjića i Milana Tadića.

Malo se ko, nažalost, odlučio za samogradnju ovog "luksuza". Već je samogradnja memorijskog proširenja pokazala odakle duva vetar: dobili smo svega oko 400 narudžbenica za štampane ploče. Ne kažem da je 400 narudžbenica malo (setimo se onih sanjanih 100 EPROM-a) ali se primećuje proporcija: čak se ni svaki deseti graditelj "galaksije" nije odlučio da proširi memoriju svog kompjutera. Opadanje interesovanja je verovatno bilo plod saznanja da "galaksija" predstavlja uvod u svet računara, da se uz nju uči programiranje na bejziku ili asembleru, ali da nema neku naročitu poslovnu primenu, odnosno da je dobra tačno u obliku u kome je i zamišljena. Najzad, ljudi koji su, možda baš pomoću "galaksije", uvideli za šta sve mogu da iskoriste kompjuter su, počevši od sredine 1984, imali priliku da uvezu moćniju mašinu iz inostranstva.

Što se mene tiče, prvi meseci 1984. prolaze u znaku saradnje "Galaksije" sa Zoranom Modlijem i emitovanja prvih programa za "galaksiju" posredstvom radio talasa. Prvi su programi bili uglavnom igre i demonstracije: "Zamak", "Jumping Jack", "Mastermajnd", "Evolucija", "Galaktički rat", "Hamuarabi", "Bioritam"... Pisanje ovih igara (nije bio mali posao svakog petka napisati po igru, pa smo se Voja i ja smenjivali u tom "zadovoljstvu") me je u početku oduševljavalo: uverio sam se da i računar male memorije sa slabom grafikom može da bude solidna mašina za zabavu. Oduševljenje je pomalo splaslo kada sam isprobao "Galaktički rat": igra je bila divno grafički rešena i zanimljiva ali i spora - računar koji tri četvrtine vremena troši na crtanje slike jednostavno ne može da kontroliše dovoljan broj pokretnih objekata.

Iako je "Ventilator" emitovao jedan solidan program nedeljno, počeci softverske proizvodnje za "galaksiju" nisu bili baš blistavi. Očekivali smo da će časopis biti zatrpan programima kao što je bio zatrpan narudžbenicama, a stiglo je možda pet ili šest programa vrednih bilo kakvog publiciteta. Proizvodnja softvera za kućni računar ne može, zaključili smo, da se zasniva na entuzijazmu: treba omogućiti autorima programa da unovče svoj trud kroz komercijalnu eksplataciju. Nešto je slično pokušao "Zavod za učila i nastavna sredstva", koji je komercijalno objavljivao poneki edukacioni program. Ne znam kako su se ti programi prodavali, ali nisam ubeđen da je uspeh bio blistav.

"Zavod za učila i nastavna sredstva" je, ipak, imao šanse da postigne dva puna softverska pogotka: program za šah i ROM 2. Mala "galaksija" je, na moje veliko iznenađenje, vrlo brzo dobila šahovski program: Ivan Gerenčir i Milan Pavićević prilagođavaju poznati Sargon "galaksijinoj" memoriji i grafici i nude svoje remek-delo preko malih oglasa pod imenom Page software - "Zavod" ga je posle otkupio, ali ne znam kako je najzad prošao na tržištu. ROM 2 je nešto drugačija priča: program je bio zamišljen u poslednjim danima razvoja "galaksije" i bio je manje-više spreman već u prvim mesecima 1984. Voja Antonić je u četiri kilobajta smestio asembler koji je ranije pisao za svoj raniji računar, EL-82, nekoliko novih bejzik i monitorskih naredbi, podršku štampača i matematičke funkcije koje nisu ispale baš najsrećnije, ali nisu ni bile mnogo gore od ostatka "galaksijine" aritmetike. "Zavod za učila i nastavna sredstva" je otkupio program, planirajući verovatno da ga prodaje samograditeljima "galaksije" i da ga ugrađuje u komercijalne modele računara, ali je ROM 2 ipak do "galaktičara" došao besplatno: posle dugotrajnih i prilično komplikovanih pregovora, "Zavod" se saglasio da časopis "Galaksija" besplatno programira EPROM-e sa asemblerom i funkcijama.

Drugo poluvreme

Iako je interesovanje za ROM 2 bilo solidno, ova je akcija označila kraj angažovanja "Računara", kao i mog ličnog angažovanja, na projektu "galaksija" - "Računari" će docnije objaviti još jedan projekat (finu grafiku) i nekoliko programa, ali bez posebnih ambicija.

Zašto? Verovatno bi svako od učesnika u ovom projektu to objasnio na svoj način, ali pošto je ovo moja Web strana, "osuđeni" ste na moje mišljenje. Gledano sa istorijske distance od skoro 15 godina, verujem da se u tadašnjoj Redakciji "Galaksije" pojavila surevnjivost prema saradniku koji je u drugim medijima uvek istaknut u prvi plan kada se radi o računaru "galaksija", a da se njihov poimenični doprinos (koji je svakako postojao) ne spominje. Takvo isticanje je, po meni, bilo ne samo logično (jer "galaksija" jeste bila Vojin projekat) već i marketinški opravdano (znate li ko je organizovao marketing, ili kopiranje EPROM-a, ili pisanje uputstva za prvi Microsoft bejzik? Naravno da ne znate - ma kako uloge tih ljudi bile važne, sva slava je otišla autorima), ali treba razumeti i "drugu stranu".

"Galaksija" je godinama pravila gubitke, opravdavajući svoju egzistenciju (stalno se govorilo o gašenju časopisa), kako se to tada govorilo, "širom društvenom ulogom" koju, naravno, valorizuje sveznajući Savez komunista... Da je rad Redakcije bio zasnovan na onom sjajnom pronalasku Feničana koji se zove novac, sve bi verovatno išlo mnogo lakše, ali kada se stvari vrednuju drugim kriterijumima, kada ljudi rade za golu egzistenciju i za neku daleku "slavu", nisu voljni da stvari uvek organizuju na način koji je najproduktivniji za ono što se radi. Tako je atmosfera u Redakciji "Galaksije" za Voju postala previše teskobna, i on je otišao...

Nekako u to vreme, "Politika" je pokrenula časopis "Svet kompjutera", a Voja je bio jedan od trojice osnivača. Tamo se okupila i ekipa koja će sledećih godina pisati o računara "galaksija" - Voja je svoje angažovanje na tom projektu uglavnom završio ROM-om 2, ali su Nenad Balint, Voja Mihailović, Bojan Stanojević i nekoliko drugih kolega uspeli da privuku pažnju "galaktičara". Tekstovi objavljeni u toku 1985. i 1986. nisu doneli mnogo novoga u odnosu na "enciklopedijski" tekst iz "Računara 2", ali je "Svet kompjutera" uspeo da ostvari viziju začetnika čitave akcije: okupljanje čitaoca-programera. Objavljene su uglavnom igre: "Dijamantski rudnik", "Squash", "Svetleći bicikli", "Blade Alley", "Inspektor Spiridon"... programi pisani na mašincu koje do krajnjih granica iskorišćavaju mogućnosti "galaksije". Sklon sam čak da tvrdim da je ovaj softver na daleko višem nivou od svih objavljenih igara za razne Spektrume, Komodore i ostale strane računare. Računar "galaksija" je, dakle, ispunjavao svoju ulogu: afirmisanje domaćih programera koji su činili svoje prve korake.

Videvši da je "Svet kompjutera" uspeo da okupi ekipu koja dobro vodi drugo poluvreme akcije, "Računari" su mogli da urade samo jednu pametnu stvar - da se povuku. Marketinški je to bio dobar potez, koji je shvaćen kao prelazak na "ozbiljnije" računare, a ne verujem ni da je izgubljeno mnogo čitalaca. Najzad, projekat "galaksija" je samo dobio na značaju time što nije ostao usko vezan za jednu sredinu.

U četvrtu ili petu sredinu "galaksija" će se otisnuti projektom "galaksija plus", koji su realizovali Nenad Dunjić i Milan Tadić, a koji je ponovo otkupio "Zavod za učila i nastavna sredstva". Bila je to standardna "galaksija" sa 48 KB RAM-a, grafikom visoke rezolucije i trokanalnim generatorom zvuka. Iako je projektantski posao obavljen profesionalno, nastali računar je teško mogao da se oceni kao deseto svetsko čudo: jak u nekim aspektima, kompjuter je neobično slab u drugima (nije, recimo, imao mala slova) i predstavljao je prilično neuravnoteženu mašinu usmerenu na nepoznato tržište. "Svet kompjutera" je organizova samogradnju ovoga dodatka, ali je bilo toliko problema sa nabavkom komponenata da je malo ko stigao do tog cilja, a "galaksije" je, bar kada se radi o medijima, utonula u tišinu...

Na kraju priče

Sećam se da sam za "Računare 3" pripremao malu anketu o samogradnji "galaksije"; poslednje pitanje te ankete je glasilo Kada sve saberem i oduzmem i nudilo šest odgovora. Malobrojni čitaoci "Računara" koji su se odlučili da popune anketni list su uglavnom zaokružili prvi odgovor koji je glasio smatram da je samogradnja "galaksije" bila divno iskustvo koje bi vredelo ponoviti. Što se mene tiče, ne mislim da bi iskustvo imalo smisla ponavljati, ali ga to ne čini manje divnim!