Na tržištu nalaze štampači najrazličitijih tipova ali se konačni dokumenti koji idu u štampariju proizvode praktično isključivo na laserskom štampaču. Dobro je, međutim, ukratko upoznati i druge vrste štampača pošto neki od njih mogu dobro doći u raznim oblastima DTP-a.
Matrični štampač proizvodi otisak udarajući iglicama u mastiljavu traku postavljenu između glave i papira. Slova se, dakle, sastoje od tačkica pa njihova čitljivost uvek teži da bude neprijatno slaba što je računarskoj obradi teksta donelo slabu reputaciju - i dalje ćete na tržištu naći knjige koje su pripremane na matričnom štampaču što sa estetske strane deluje izrazito loše.
Tačkasta struktura slova se, jasno, manje primećuje ako su tačke gušće raspoređene što znači da štampači koji imaju više iglica nude kvalitetniji otisak. Zato matrične štampače obično delimo na 9-pinske i 24-pinske - kod prvih se svaka vertikala slova sastoji od 9 a kod drugih od 24 tačkice.
9-pinski matrični štampači su, u globalu, jeftini (ispod 500 maraka), brzi, jednostavni za upotrebu, jeftini za održavanje i (zbog svega toga) veoma široko rasprostranjeni. U raznim prospektima pročitaćete da matrični štampač u svakom sekundu ispisuje 150, 180 ili čak 200 znakova ali su ovi podaci veoma varljivi - kvalitetan 9-pinski matrični štampač umerene cene će u sekundi proizvesti najviše stotinak slova što znači da štampanje standardne šlajfne teksta (1960 znakova) potrajati otprilike pola minuta. Korisniku je ostavljena mogućnost da uspori ispis na nekih dvadesetak znakova u sekundi poboljšavajući otisak - svaki se red ispisuje po dva puta uz mikroskopsko pomeranje papira pa se stiče utisak da je matrica tačaka koja određuje svaki znak bitno povećana (npr. 24*16). Na ovaj način nastaje takozvani NLQ ili Near Letter Quality (blisko pisaćoj mašini) ispis.
Jedna od karakteristika koje su učinile matrične štampače popularnima je grafika - i računarska slika se sastoji od tačkica što znači da je možete preneti na papir! Rezultati ovakvih primena nisu, na žalost, baš idealni - veće zatamnjene površine nisu ravnomerne, traka se prebrzo troši a glava sa iglicama postepeno propada. Mnogo češća primena grafike je definisanje karaktera - svakome su potrebna naša latinična slova a ponekome i specijalni simboli koje proizvođači nisu uvrstili u set znakova. Zato svi matrični štampači poseduju kontrolne kodove kojima se menja oblik nekih znakova prema potrebama korisnika; promena, jasno, traje samo dok je štampač uključen.
Poznatiji 9-pinski matrični štampači su Epson-ovi modeli RX-80, FX-85, FX-85, LX-80, LX-86 i LX-800, zatim Star NL-10, Canon PW-1080A i Panasonic KX-P1081.
Prvi 24-pinski štampači su nastali mnogo godina posle 9-pinskih, kada je minijaturizacija komponenti omogućila da se 24 iglice stave na prostor koji je nekada zauzimalo njih 9. Ukoliko vam se skok sa 9 na 24 učinio prevelikim čak i za modernu tehniku, unekoliko ste u pravu: glava 24-pinskog štampača zaista ima 24 iglice ali su one raspoređene u dve veoma bliske kolone od po 12 iglica. Desna kolona je malo smaknuta u odnosu na levu što znači da su iglice raspoređene u cik-cak. Rastojanje između pina 1 i pina 24 je jednako rastojanju između prvog i devetog pina na starim modelima što znači da je veličina slova jednaka; bitno su povećane rezolucija, kvalitet otiska, brzina i, na žalost, cena.
Najpopularnije modele 24-pinskih štampača ponovo prodaje Epson - oznake su LQ-500, LQ-550, LQ-800, LQ-850 i LQ-2500; mnogi se odlučuju i za NEC-ove i Panasonic-ove 24-pince. Raspon cena ovakvih štampača je veoma širok - od 400 do 1500 ili više maraka.
Svaki korisnik koji se bavi stonim izdavaštvom treba da nabavi matrični štampač - njime se ne može proizvesti konačni otisak ali je neophodan za izvlačenje teksta koji ide na korekturu. Ovakav tekst bi se, jasno, mogao štampati i na laserskom štampaču ali je repromaterijal koji troši matrični štampač (praktično isključivo traka) znatno jeftiniji. Treba se opredeliti za neki 9-pinski model pristojne brzine u koji se relativno lako ugrađuju naša slova - najbolje Epson FX-85 ili LX-800.
Štampači sa lepezom (daisy-wheel) funkcionišu na način unekoliko sličan "običnoj" pisaćoj mašini: mali "čekić" udara u slovo koje se pozicioniralo na najvišu tačku pokretne lepeze dovodeći to slovo u dodir sa trakom koja na papiru ostavlja potpuno formiran otisak. Slova se, dakle, ne sastoje od tačkica i u tome leži tajna izvanrednog otiska koji nude štampači sa lepezom. Iz principa rada proizilazi, jasno, i velika mana ovakvih uređaja: mogu se ispisivati samo slova koja su unapred ugrađena na lepezi što znači da je definisanje karaktera veoma komplikovano a grafika isključena.
Izvanredan otisak nije plaćen samo nepostojanjem grafike: štampači sa lepezom su mnogostruko sporiji od matričnih pa ispisuju najviše 15-20 znakova u sekundu. Ukoliko, dakle, odlučite da ispišete rukopis od 200 strana (knjiga umerenog obima), računajte sa tim da ćete pored stola sa printerom provesti desetak časova! "Dežurstvo" pored štampača je neophodno zbog umetanja listova: savršen otisak će biti još savršeniji kada se nađe na bank-postu ili nekom drugom dobrom papiru koji se obično kupuje u risovima. Zato je rad sa odvojenim listovima prisutan kod svih štampača sa lepezom dok se traktor koji omogućava rad sa perforiranim papirom često posebno dokupljuje. Posebne troškove zahteva i takozvani cut sheet feeder, uređaj za automatsko umetanje listova.
Problem nabavke traka koji muči sve vlasnike matričnih printera je prava sitnica prema odgovarajućem problemu vlasnika štampača sa lepezom. Traka na pisaćoj mašini i matričnom štampaču se, naime, bezbroj puta "okrene" da bismo je, kada izbledi, jednostavno zamenili novom. Ukoliko trenutno nemamo novu traku, koristićemo staru: dokumenti će biti sve bleđi i bleđi ali će moći da se čitaju sve dok ne nabavimo novu kasetu. Stvar, na prvi pogled, neće biti mnogo drugačija ni pošto nabavimo štampač sa lepezom: umetnućemo kasetu sa trakom i normalno raditi. Taj će rad, na žalost, kratko trajati: posle šezdesetak ispisanih stranica upaliće se crveno svetlo ili će se oglasiti zvučni alarm; printer neće da radi sve dok ne promenimo traku! O čemu se radi? Traka se kod printera sa lepezom kreće samo na jednu stranu pri čemu se sa svakog delića trake otisne samo po jedan znak što, svakako, daje izvanredne rezultate na papiru. Obaveza da neprekidno kupujete nove kasete koje koštaju desetak maraka vas, međutim, neće mnogo obradovati - moraćete da nabavljate razne multi strike trake koje karakteriše mnogo slabiji otisak.
Kako stoji stvar sa našim latiničnim slovima? Sve u svemu, prilično loše: gotovo da nema daisy wheel štampača koji može da se dopune YU lepezom. Zato se korisnici snalaze: nabavljaju francuske lepeze koje umesto srednjih zagrada imaju razne akcente a onda te akcente kombinuju iznad slova formirajući potrebne "kvakice". Rešenje može da se oceni kao umereno zadovoljavajuće: tekst dobro izgleda ali pažljiviji pogled otkriva da su "kvakice" tamnije od slova dok redovi moraju da se razmiču kako velika slova Č, Ć, Ž i Š ne bi prodirala u znakove iznad njih.
Iako bi se u nekim DTP aplikacijama mogao primeniti štampač sa lepezom, smatramo da u njega ne treba investirati novac.
Termički štampači proizvode otisak delovanjem ugrejanih iglica na specijalni papir. Na nekim novijim modelima između (običnog) papira i glave postavlja se voštana traka - kada se traka sa zadnje strane zagreje, specijalni vosak se topi i ostaje na papiru. Termički štampači su jeftini i tihi ali proizvode otisak slabog kvaliteta trošeći pri tome specijalni papir koji se teško nabavlja. Za DTP su ovakvi štampači neupotrebljivi.
Ink-Jet štampači zasnivaju se na "gađanju" standardnog papira mlazom mastila - u svakoj se sekundi "ispali" nekih 50,000 kapljica! Preciznost se postiže bilo upotrebom piezoelektričnih kristala bilo minijaturnim grejačima koji nateruju mastilo u komorama da provri. Ink jet štampači su brzi, izuzetno tihi i troše veoma malo energije pa se često baterijski napajaju i prodaju u kompletima sa džepnim računarima. Nešto su skuplji od termičkih ali je održavanje veoma jeftino - koristi se običan papir dok se umesto traka kupuju glave sa ugrađenim rezervoarima mastila. Hewlett-Packard-ovi štampači DeskJet i DeskJet Plus nude izvanredan otisak (sasvim uporediv otisku laserskog štampača ukoliko na stranici nema većih crnih površina) po ceni koja retko prelazi 700 dolara za DeskJet Plus. Ovakav štampač bi, dakle, mogao da se koristi i u DTP-u ali bismo pre preporučili laserski štampač koji, doduše, košta više ali je potpuno usaglašen kako sa svim postojećim softverom tako i sa medijima na kojima se tekst ispisuje (npr. paus).
I tako smo došli do elektrofotografskih (laserskih) štampača koji su zbog izvanrednog otiska i velike brzine rada osvojili sve one koji se bave DTP-om u nas. Elektrofotografski štampač je zapravo mašina za suvo fotokopiranje kojoj je dodat svetlosni izvor koji računar može da kontroliše (tipično laser). Uprošćeno rečeno, laser naelektriše fotokonduktivni doboš a zatim ovo naelektrisanje raspoređuje suvi toner (specijalni prah) po papiru koji, najzad, prolazi kroz fazu fiksiranja. Rezultati su izvanredni - rezolucija od 300*300 tačaka po inču sasvim pristojno imitira "duboku štampu" koja se do skora isključivo koristila pri pripremi knjiga. Uzmite lupu i pregledajte tekst koji upravo čitate (ispisan je posredstvom laserskog štampača) - možda ćete samo kod kurzivnih slova primetiti da je struktura pomalo tačkasta. Dobra strana laserskih štampača je što obezbeđuju mešanje teksta i grafike na istoj stranici; ovo mešanje olakšavaju razni komercijalni programi za stono izdavaštvo kao što je Ventura Publisher.
Kada govorimo o laserskim štampačima, obično govorimo o Hewlett-Packard-ovim modelima LaserJet, LaserJet Plus, LaserJet II, LaserJet IID i, u poslednje vreme, LaserJet IIP. Stvar nije u tome što su ovi uređaji prvi izašli na tržište - kada je Hewlett-Packard 1984. godine predstavio LaserJet, na tržištu su se već nalazili razni laserski štampači; primat po svoj prilici pripada Xerox-u koji je još 1977. godine prodavao model 9700. Osnovna razlika koja je izdigla LaserJet iznad konkurencije je cena - Xerox 9700 je koštao 350,000 dolara a LaserJet otprilike 1% te cene!
LaserJet štampači koriste Canon-ovu mašineriju koju su docnije usvojili LaserWriter i svi laserski štampači prve generacije. Danas Canon ima jaku konkurenciju u mašinama firmi Epson, Kyocera, Hitachi, Ricoh, Toshiba itd. Najbolje mašine na tržištu su Ricoh 4150 (radni vek od 1,500,000 strana i brzina od 15 strana u minutu) i Kyocera F3010 (1,000,000 strana i 18 strana u minutu) ali i Canon-ovih 200,000 strana i 8 strana u minutu predstavljaju sasvim prihvatljiv izbor.
Druga važna komponenta laserskog štampača je kontroler, zapravo procesorska ploča koja komunicira sa vašim kompjuterom i, sledeći njegove naloge, kontroliše rad mašine. LaserJet štampači su zasnovani na Motorolinim procesorima iz serije 68000.
Da vidimo pre svega u čemu se razlikuju LaserJet, LaserJet Plus, LaserJet II, LaserJet IID i LaserJet IIP. Originalni LaserJet i LaserJet Plus se više ne proizvode - prvi ne treba ni slučajno kupovati (ne podržava mnoge naredbe koje današnji komercijalni programi rado koriste) a drugi je za nevolju sasvim prihvatljiv izbor ali ga treba izbegavati. Kod nas se pod pojmom 'LaserJet' najčešće podrazumeva LaserJet II o kome ćemo dosta govoriti u okviru ovoga poglavlja; LaserJet IID može da piše sa obe strane lista što je vrlo zgodno za poslovna pisma i prospekte ali sasvim napotrebno za DTP - plaćate nešto što praktično nikada nećete koristiti. LaserJet IIP je najnoviji i najjeftiniji model - za svega oko 1000 dolara dobijate štampač koji je stoprocentno kompatibilan za LaserJet II ali je manje robusan i štampa duplo sporije. Sve u svemu, LaserJet II je najracionalniji izbor za korisnika koji u našim uslovima namerava da se intenzivno bavi DTP-om. U daljem tekstu ćemo modele LaserJet, LaserJet Plus, LaserJet II, LaserJet IID i LaserJet IIP, radi kraćeg izražavanja, nazivati zajedničkim imenom LaserJet.
Prilikom nabavke LaserJet štampača treba obratiti pažnju na nekoliko pojedinosti. Pre svega, treba da insistirate na modelu za evropsko tržište - često ćete, čak i u Nemačkoj, naići na američki model sa kasetom za papir Letter formata (nešto manji od našeg A4 što znači da kasetu uvek morate puniti delimično) i pretvaračem 220/110V koji vas tera da instalirate dodatni prekidač. Ukoliko ste već u situaciji da posedujete američki model, moraćete da modifikujete samu kasetu tako što ćete, zalepivši izuvijano parče kartona ili plastike, dvostruko proširiti "zub" koji se nalazi sa zadnje strane kasete.
Osim o modelu, treba da razmislite i o memoriji. Osnovni LaserJet II ima 512 kilobajta memorije što je za mnoge primene sasvim dovoljno - ukoliko strane koje štampate sadrže uglavnom tekst uz po neku manju sličicu, sve će biti u redu. Ukoliko, međutim, planirate da štampate raznovrstan tekst (mnogo raznih oblika i veličina slova na istoj stranici) i, pogotovu, ako želite da u tekst uklapate slike ili čak da štampate slike koje zauzimaju veći deo stranice, odmah treba da dokupite memoriju. Na raspolaganju su memorijska proširenja od 1, 2 i 4 megabajta (ova se cifra dodaje na osnovnih 512 kilobajta što znači da LaserJet može da ima 0.5, 1.5, 2.5 ili 4.5 megabajta memorije) od kojih treba izabrati prvo: megabajt ipo je sasvim dovoljan za svaku DTP primenu i generalno govoreći, ako strana koju štampate ne može da stane u 1.5 megabajt (što nije lako postići), to znači da ste pri koncipiranju te strane negde pogrešili! Memorijsko proširenje se instalira sasvim jednostavno - treba samo odvrnuti poklopčić koji je smešten sa leve strane štampača (gledano spreda), ubaciti ispravno okrenutu karticu (konektor sam dolazi na svoje mesto) i vratiti poklopac.
Pri testiranju ispravnosti laserskog štampača (na primer u trenutku kupovine) sam uređaj može mnogo da vam pomogne. Laser se najpre testira nezavisno od kompjutera - umetnete nešto papira u kasetu, uključite štampač i šrafcigerom ili tanjom olovkom posegnete u otvor smešten sa desne strane štampača, simetrično memorijskom proširenju. Trenutak docnije biće ispisan list sa linijama - ako su linije konstantne debljine i na konstantnom rastojanju, laser je položio prvi test.
Sledeći test obavljamo preko kontrolnog panela čije funkcionisanje treba pažljivo proučiti: iako se štampač, generalno govoreći, stalno nalazi pod kontrolom kompjutera, neke njegove funkcije ćemo morati da izvršavamo sa panela. Jedna od takvih funkcija je testiranje.
Na kontrolnom panelu uočavamo osam tastera sa napisima ON LINE, CONTINUE/RESET, PRINT FORMS/TEST, FORM FEED, ENTER/RESET MENU, MENU, plus i minus; tu su i sijaličine ON LINE, FORM (iznad istoimenih tastera), READY i MANUAL (pored plus i minus) kao i neizbežni ekran na kome štampač ispisuje kratke poruke korisniku. Preciznije ćemo se upoznati sa funkcijom svakog od ovih elemenata počevši, naravno, od najznačajnijeg ON LINE koji ima i svoju sijalicu.
Princip na kome je zasnovana komuniciraja računara i štampača je poznat pod nazivom hand shaking ili, u bukvalnom prevodu, "rukovanje". Obzirom da bi računar mogao da pošalje štampaču mnogo više karaktera nego što ovaj realno može da ispiše, potrebno je nakako obezbediti da kompjuter, pošto je poslao slovo, sačeka nekoliko trenutaka da bi ga štampač ispisao. To se čekanje obezbeđuje jednom linijom interfejsa koja se obično označava kao Busy: ako se ova linija nalazi na potencijalu od oko 5 V, računar zna da je štampač zauzet (busy=zauzet) pa ne šalje sledeće slovo. Kada, međutim, štampač završi zadati posao, linija busy će se naći na potencijalu od oko 0 V pa će računar znati da je vreme da pošalje sledeći znak. Šta će se, međutim, dogoditi ako naredimo štampaču da liniju busy stalno održava na potencijalu od 5 V? Računar će imati utisak da printer nikako ne završava zadati posao pa će čekati sa slanjem sledećeg slova vrteći se u "mrtvoj petlji". Ovakvo stanje označavamo terminom off line.
Kada aktivirate štampač, za trenutak će zasvetleti sve sijalice na panelu a onda počinje procedura automatskog testiranja tokom koje štampač proverava svoju memoriju i ostale elemente. Sledi "zagrevanje" mehaničkih elemenata (poruka WARMING UP na displeju) u toku koje će se osvetliti indikator ON LINE: možete da počnete sa ispisivanjem (ako počnete pre nego što se ovaj indikator aktivira, sva je prilika da će deo teksta biti jednostavno izgubljen) pa ovakvo stanje nazivamo on line. Ukoliko, međutim, u toku rada pritisnete dirku ON LINE, istoimeni indikator će se zatamniti, ispisivanje će se prekinuti i računar naoko blokirati; ovakvo će stanje potrajati sve dok ponovo ne pritisnete ON LINE i tako sve vratite u radno stanje.
Jedna od upotreba tastera ON LINE verovatno vam je očigledna: ukoliko usred rada vašeg štampača zazvoni telefon ili zvonce, zaustavićete printer, obaviti razgovor ili otvoriti vrata a zatim, ponovo pritisnuvši ON LINE, nastaviti ispisivanje počevši od mesta na kojem ste ga prekinuli (laser, istina, može da štampa i bez vašeg prisustva ali bismo vam svakako preporučili da budete u blizini).
Postoji, međutim, još jedan razlog da, pritisnuvši ON LINE, odvojite štampač od računara. Da biste, naime, kontrolisali štampač posredstvom drugih tastera kontrolnog panela, ovaj mora da se nalazi u stanju off line. Zamislite da 'linija' ovde znači vezu sa računarom: kada je štampač on line, povezan je sa računarom i ovaj ga kontroliše dok je kontrolni panel mrtav. Ako štampač prebacite u stanje off line, on će biti odvojen od linije, računar neće imati nikakvog uticaja dok će kontrolni panel biti aktivan. Sve u svemu, kada želite da koristite tastere CONTINUE/RESET, PRINT FORMS/TEST, FORM FEED, ENTER/RESET MENU, MENU, plus i minus, pritisnite najpre ON LINE i ne zaboravite da pritisnete ovaj taster još jednom pre nego što započnete štampanje. Na to će vas, uostalom, podsećati i odgovarajući indikator.
Većina tastera kontrolnog panela ima po dve funkcije koje smo obeležili kosom crtom - PRINT FORMS/TEST, na primer, će ako ga kratko pritisnemo izvršiti funkciju PRINT FORMS a ako ga pritisnemo, zadržimo 5-6 sekundi i tek onda otpustimo, funkciju TEST. Obe funkcije su namenjene testiranju štampača - najpre treba izvršiti TEST i tako, ako je sve u redu, dobiti list na kome su ispisana razna slova koja štampač podržava i, što je mnogo važnije, izveštaj o količini instalirane memorije (što vam omogućava da proverite ispravnost memorijskog proširenja) i broju do tog momemta odštampanih strana. Obzirom da se ovaj broj ne može poništiti, TEST vam omogućava da potvrdite da je štampač koji kupujete zaista nov kao i da pratite potrošnju tonera.
Funkcija PRINT FORMS takođe predstavlja neku vrstu testa koji ne pruža posebno važne podatke ali koji u trenutku kupovine nije loše izvršiti "za svaki slučaj" - trebalo bi da se na dva lista pojave svi fontovi upisani u ROM štampača i to kako u portrait tako i u landscape orijentaciji. Smisao pojmova font, portrait i landscape objasnićemo nešto kasnije.
Pošto je testiranje završeno, treba izvršiti RESET MENU (pritisnete ENTER/RESET MENU, sačekate 5-6 sekundi i otpustite ga) čime se u internu i permanentnu memoriju štampača (koja se ne gubi čak ni dok nema napajanja) upisuju osnovni podrazumevani parametri koje je predvideo proizvođač. Na taj način ste se osigurali da se štampač, nezavisno od proba koje je doživljavao u radnji, ponaša kao što opisuje uputstvo za upotrebu.
Prilikom prve instalacije treba podesiti neke od parametara dok će docnije intervencije biti izuzetno retke. Najpre treba pritisnuti MENU, sačekati 5-6 sekundi i otpustiti ga - na ekranu bi trebao da se pojavi napis SYM SET=Roman 8. Pritiscima na plus i minus treba postaviti napis SYM SET=IBM-US a onda pritisnuti Enter. Sledeći kratak pritisak na MENU daje napis AUTO CONT=OFF koji već označava željeno stanje - štampač će, ukoliko mu nešto "ne bude pravo", stati, ispisati poruku i sačekati da vi sa CONTINUE potvrdite da ste je pročitali. Još jedan kratak pritisak na MENU daje napis I/O=SERIAL ili I/O=PARALLEL. Veoma je važno ispravno podesiti ovu stavku - ukoliko pogrešite, štampač uopšte neće komunicirati sa kompjuterom. Ukoliko ste se (poput većine korisnika) opredelili da LaserJet povežete na paralelni (Centroniks) port računara (prepoznaćete ga po velikom ženskom konektoru, obično ispod onoga na koji je priključen Hercules kompatibilni monitor), potrebno je da pritiscima na plus i minus dobijete napis I/O=PARALLEL i onda pritisnete Enter. Ukoliko ste se (što je veoma retko) opredelili za serijsku (RS-232 ili RS-422) vezu, ovu opciju treba postaviti na I/O=PARALLEL posle čega treba podesiti brzinu komunikacije (najčešće 9600 bps) i neke druge parametre.
Osim ovog, takozvanog konfiguracionog menija u koji ćete uglavnom ulaziti jednom u životu, LaserJet ima i print meni u koji se ulazi prostim pritiskom na MENU (u konfiguracioni se ulazi tako što se taster MENU drži pritisnut 5-6 sekundi). U okviru ovog menija se, takođe pritiscima na plus i minus, ENTER (potvrda izbora) i MENU (prelazak na sledeću stavku) može podesiti broj kopija (ima smisla jedino COPIES=1 - ako vam ponekad zatreba nekoliko primeraka istog lista, za to će se pobrinuti DTP paket koji koristite), način umetanja papira (MANUAL FEED=OFF znači da će LaserJet uzimati listove papira iz kasete umesto da čeka da ih vi ručno umetnete što je uglavnom i potrebno), broj početnog fonta (obično se stavlja FONT NUMBER=01 premda se font, prirodno, uglavnom menja komandama koje stižu iz računara) i dužina strane (za A4 list treba staviti FORM=070 LINES). Posle svih ovih podešavanja treba pritisnuti ON LINE - štampač je spreman za rad.
Ostalo je još da opišemo funkciju tastera CONTINUE/RESET i FORM FEED. Ukoliko u toku rada dođe do neke greške (npr. zaplitanje papira, previše podataka u memoriji i slično), na kontrolnom panelu će se ispisati odgovarajući tekst i štampač će preći u stanje off line. Pošto korisnik pročita poruku, otkloni problem i pripremi se za dalje štampanje, treba samo da pritisne CONTINUE i rad će se nastaviti (ako se ON LINE indikator i dalje ne pali, pokušajte da pritisnete taster ON LINE). Ukoliko, sa druge strane, korisnik zaključi da od daljeg štampanja nema koristi ili da čitavu operaciju treba ponoviti, izvršiće RESET (CONTINUE/RESET se pritisne i zadrži nekoliko sekundi, dok se ne ispiše poruka) čime se kompetan bafer štampača prazni i (skoro) sve dolazi u stanje u kome je bilo kada je štampač tek uključen. Prilike u kojima RESET nije dovoljan tj. u kojima treba pribeći gašenju i paljenju štampača su izuzetno retke.
Taster FORM FEED je zadužen za "sudbinu" tekuće stranice. Ukoliko je štampač u stanju off line a indikator FORM FEED ne gori, računar još nije poslao nikakve podatke štampaču pa na tekućoj strani ne bi imalo šta da se odštampa. Ukoliko, sa druge strane, FORM FEED svetli, u memoriji štampača ima nekih podataka - stranica verovatno nije kompletna ali bi se njen deo mogao štampati. Ukoliko želite ovakvo delimično štampanje, pritisnite FORM FEED. Ukoliko želite da se podaci koji su poslati štampaču ignorišu a delimično popunjena strana poništi, izvršite RESET i indikator FORM FEED će se ugasiti.
Indikator READY vam, najzad, omogućava da u svakom trenutku znate šta štampač radi. Ako READY ne svetli, štampač nije spreman (verovatno ne svetli ni ON LINE). Ako READY svetli, štampač je spreman ali mu računar ne šalje ništa. Ukoliko se READY, najzad, naizmenično pali i gasi, u toku je transfer podataka na relaciji računar - štampač.
Povezivanje LaserJet-a sa PC-jem je sasvim jednostava zadatak - standardnim Centroniks kablom treba povezati paralelni port računara (LPT1 ili LPT2) i odgovarajući port štampača; konektori su takvi da se ne može pogrešiti. Zatim treba uključiti PC i štampač, sačekati da se ON LINE upali, pritisnuti PrtSc na tastaturi, zatim ON LINE i FORM FEED na štampaču i, trenutak docnije, ugledati papirnatu predstavu sadržaja ekrana - štampač je povezan i potpuno spreman za rad.
Održavanje LaserJet-a je sasvim jednostavno ali ne i jeftino - jedini repromaterijal koji vam je potreban je kaseta sa suvim tonerom u kojoj se nalazi i valjak kao i svi ostali izmenjivi elementi. Kada se toner koji je u štampaču približi kraju, na ekranu će se pojaviti poruka TONER LOW posle koje se može odštampati još svega 80-100 strana; kvalitet ispisa će postepeno opadati da bi se najzad pojavila "bela ostrva" koja označavaju da je toner završio svoju karijeru. Tada treba otvoriti štampač, odstraniti kasetu sa tonerom, očistiti unutrašnjost i, u skladu sa slikovitim uputstvom koje uz njega dobijate, instalirati novi toner i njegove prateće elemente. Unapred vas upozoravamo da prilikom izvlačenja celuloidne trake koja razdvaja komponente tonera i omogućava njegovo bezbedno transportovanje treba primeniti priličnu silu - dok to prvi put ne budete radili nećete verovati koliko snažno treba povući!
Hewlett-Packard-ov toner je deklarisan na 4000 A4 stranica što je količina koju ćete postići štampajući krupnijim slovima, bez previše slika... kratko rečeno, štampajući poslovna pisma! DTP primene obično zahtevaju i sitan tekst, slike sa dosta crnih površina i druge elemente koji "troše" toner tako da će vam ovaj realno potrajati kraće - između 3000 i 3500 strana pri čemu korisnici koji štampaju mnogo slika mogu da računaju i na svega 2500-3000 strana. Uzevši u obzir da se cena tonera kreće između 150 i 250 DEM (zavisno gde ga kupujete, a ne računajući carinu) dobija se da je ekonomska cena jedne A4 strane 0.07 DEM ne računajući papir i amortizaciju opreme; laserski štampač je očito prilično skupa naprava!
Što se onoga na čemu se štampa tiče, uglavnom ćete koristiti papir za kopir mašine ili paus. Papir se, prirodno, koristi kada probatemo, štampamo poslovna pisma i izveštaje koji se docnije fotokopiraju, pripremamo knjige i tome slično dok se paus koristi samo ukoliko rezultati našeg rada idu direktno u montažu knjige. Najbolji kvalitet se, naime, dobija ako se prelomljena knjiga štampa na papiru, zatim se sadržaj tog papira foto-postupkom prenese na film i onda taj film koristi kao matrica u ofset štampi. Čitava ta faza pripreme knjige (nazivamo je 'reprofotografija') može da se izbegne ako se knjiga štampa na nekom transparentnom mediju (najčešće paus pošto su folije za laserske štampače daleko skuplje) a onda taj paus montira direktno na ploče. Treba znati da se na ovaj način gubi na tehničkom kvalitetu knjige ali se troškovi znatno umanjuju što je za većinu naših izdavača presudan argument. Gubitak na kvalitetu može se delimično otkloniti nabavkom programa za "ogledalsko" štampanje koji normalan izlaz iz Venture ili nekog drugog DTP paketa štampa "naopako" (tek kada gledate sa poleđine vidite normalni tekst) čime je omogućeno da strana na kojoj su slova bude uz ploču pri kontaktiranju.
Što se onoga ko se bavi DTP-om tiče, štampanje na pausu je znatno napornije od štampanja na papiru - češće se događa da se susedni listovi zalepe, da se paus zaglavi, da se pojave "beline" koje zahtevaju ponavljanje čitave stranice i tome slično - posle 200-300 štampanih listova pausa svakako treba isključiti štampač i sačekati da se ohladi čime se umanjuje verovatnoća da ugrejani valjci povuku više listova, ili zgužvaju paus. Može da pomogne i dobar izbor pausa - treba izbegavati A4 paus koji nije odmašćen ("masni" paus ćete lako prepoznati po karakterističnoj zelenoj boji koju primećujete dok gledate naslagane listove), čuvati risove na suvom mestu i otvarati ih tek pred samo štampanje. Zbog svih ovih problema, izvlačenje na pasusu se naplaćuje znatno više od izvlačenja na papiru ali se izdavaču i dalje isplati jer se izbegava potreba za skupim filmom i reprofotografijom.
Kada laserski štampač treba da ispiše slova A, računar će mu, uprošćeno govoreći, poslati kod 65, slovo B će biti 66, malo a 97 i tako dalje. Negde u štampaču se, dakle, mora nalaziti konkretna struktura svakog slova kako bi, kada mu stigne kod 65, LaserJet znao da rasporedi tačkice koje će nama ličiti na A. Ta struktura može da se nalazi u internom ili eksternom ROM-u ili u RAM-u štampača.
Pre svega interni ROM: u štampač je ugrađeno nekoliko čipova u koje je, pored programa koji omogućava funkcionisanje štampača, ugrađeno i nekoliko takozvanih fontova tj. preciznih definicija svih znakova koje sam LaserJet podržava. Znake upisane u interni ROM korisnik ne može ni na kakav način menjati ili na njih uticati - oni su takvi kakvi su i možemo ih samo koristiti ili ignorisati!
Eksterni ROM-ovi se smeštaju u otvore koji se nalaze ispod kasete za papir na LaserJet 2 - u svaki ovakav ROM upisan je opis jedne familije slova (npr. Times Roman, Helvetica, Optima itd). Korisnik nema mogućnost da promeni bilo koje od ovih slova ali može da menja čitave module sa ROM-ovima - na taj način jednom možemo imati Helvetiku i Tajms, drugi put Helvetiku i Optimu i slično.
U DTP-u ćete koristiti isključivo fontove koji su upisani u RAM koji se u stranoj literaturi nazivaju soft fonts. Ovi fontovi uopšte nisu ugrađeni u štampač - nalaze se na disku vašeg kompjutera i on ih po potrebi šalje štampaču u čijoj memoriji oni ostaju sve dok ne budu obrisani ili dok se štampač ne isključi. U odnosu na fontove u ROM-u (internom ili eksternom), RAM fontovi očito imaju neke mane (troše prostor na disku, vreme za prenošenje, memoriju štampača, gube se ako se štampač isključi i slično) ali i ogromne prednosti - znatno su jeftiniji, ne zahtevaju nabavku nikakvih posebnih modula i, što je svakako najvažnije, na njih možemo da utičemo pa prema tome i da ih dopunimo slovima čćđšž i drugim znacima koji su nam neophodni u poslu kojim se bavimo. Obzirom da se u ovoj knjizi detaljno govori o različitim fontovima i familijama slova, ovde ćemo se ograničiti na one aspekte rada sa fontovima koji su direktno vezani za LaserJet štampače.
U ROM LaserJet 2 ugrađena su tri fonta: Courier 10 Pitch, Courier 10 Pitch Bold i Line Printer 16.66 Pitch. Prva dva veoma podsećaju na pisaću mašinu pa se veoma retko koriste (slova su previše krupna). Line Printer 16.66 Pitch je relativno sitan font, pogodan za listinge programa i neke tekstove koje štampamo bez mnogo obrade. Već samom činjenicom da ova dva fonta ne podržavaju slova čćđšž, njihova upotreba u DTP-u je isključena - poslužiće vam ponekad da štampate neki sadržaj ekrana ili tabelu.
RAM fontovi se biraju i aktiviraju na osnovu pojedinih karakteristika koje ćemo ovde ukratko opisati.
Orijentacija: Osim "normalnog" štampanja teksta, LaserJet može da štampa i po širini lista (landscape), tj. tako da na stranu stanje manji broj znatno dužih redova što je pogodno za neke veće mape i tabele. Nije, na žalost, ostavljena mogućnost mešanja portrait i landscape karaktera na istoj strani - cela strana je ili portrait ili landscape pa su takvi i fontovi. Landscape fontove, na sreću, ne morate posebno kupovati - na raspolaganju su programi koji će portrait font potpuno automatski pretvoriti u landscape.
Skup znakova: određuje koji ASCII kod proizvodi koji oblik. Što se kodova 32-126 tiče, stvar je prilično standardizovana - zna se da je 33 blanko, 48 nula, 65 veliko A, 97 malo a i tome slično; zaljubljenici u (već prilično zastareli) sedmobitni YUSCII unekoliko menjaju ovaj raspored (kod 91 je, na primer, nije znak [ nego slovo Š) ali se ta promena obično ne registruje u opisu fonta. Među kodovima 128-255 (kod LaserJet-a se obično govori o kodovima 160-255 pošto u rasponu 128-159 na starom LaserJet Plus nisu smeli da postoje nikakvi znakovi; na LaserJet 2 ovo ograničenje ne postoji) vlada pravi haos: PC set, Ventura set, Symbol set, Math set... Hewlett-Packard je propisao oznake setova znakova sa slike YY.1 pri čemu se najčešće koriste PC-8 (IBM PC set znakova) i Roman 8.
Proporcionalnost: određuje da li je font proporcionalan ili nije - kod neproporcionalnog fonta sva su slova jednako široka dok je kod proporcionalnog fonta W znatno šire nego I. Sva tri fonta ugrađena u ROM LaserJet-a su neproporcionalna ali je zato najveći deo soft fontova proporcionalan.
Širina slova (pitch): kod proporcionalnih fontova pitch označava širinu svakog karaktera izraženu u broju znakova po inču (1 inč = 2.54 cm); tipične vrednosti su 10, 12 i 16.66 znakova po inču (CPI). Osnovni font iz ROM-a LaserJet-a neproporcionalan dok je širina slova 10 CPI. Kod proporcionalnih fontova svako slovo je različito široko što znači da sam smisao pojma pitch promenjen: usvojeno je da, umesto širine slova, pitch predstavlja širinu blanko simboja (ASCII kod 32) u fontu.
Visina slova: se, kao i širina, izražava u
decimalnim tačkama i predstavlja parametar fonta za razliku od line spacing-a
(komanda Esc
Familija slova (typeface): je parametar na osnovu koga su laserski štampači zaradili dobar deo svoje reputacije - uz sasvim umerena ulaganja u soft fontove možete da štampate Helvetikom, Tajmskom, Garamondom... Na slici YY.2 vidimo popis familija slova koja je Hewlett-Packard ozvaničio ali mnogi drugi proizvođači fontova rezervišu dodatne kodove za svoja dizajnerska remek-dela što ponekad stvara haos. Kod nas je uobičajeno da YU Helvetica i YU Times nose brojeve standardne Helvetice i Times-a (4 odnosno 5) dok se za ćirilicu u Helvetici i Tajmsu rezervišu kodovi 252 i 254.
Iako najzastupljeniji, LaserJet svakako nije jedini laserski štampač na tržištu - ima se smisla opredeliti i za nabavku nekog od konkurentskih modela. Taj konkurentski model može da bude kompatibilan sa LaserJet-om ili sasvim različit od njega.
LaserJet kompatibilni štampači kao što su Mannesmann Tally MT910 ili Epson GQ-3500 prihvataju sve komande LaserJet-a pa njihovi vlasnici, prilikom instalacije programa, jednostavno prijavljuju da imaju LaserJet+ ili LaserJet 2 - problema sa softverskom podrškom nema! Ovi štampači se bore za mesto na tržištu bilo time što mogućnosti LaserJet-a dopune nekim sitnicama (recimo automatsko generisanje landscape fontova, neke dodatne funkcije itd), bilo time što su zasnovani na bržoj i/ili robusnijoj mašini bilo cenom (računajući tu i cenu održavanja i repromaterijala) koja je često presudan parametar. Izbor nekog od ovih modela se, dakle, zasniva na proceni njihovog odnosa kvalitet/cena pa se oni (i pored svih pomenutih izmena) mogu smatrati pre LaserJet klonovima nego alternativama LaserJet-u.
Prava alternativa LaserJet standardu su PostScript štampači koji pretenduju da postanu važeći industrijski standard u domenu slaganja teksta i nalaze primenu kako na laserskim štampačima tako i na foto-slog uređajima. Tvrdnja da će PostScript zavladati štampačkim tržištem čim modeli sa rezolucijom 600*600 budu dostigli normalne cene je do skora smatrana nespornom; poslednjih meseci pojavljuju se određene sumnje zasnovane na upuštanju drugih velikih kompanija (pogotovu Microsoft-a) u slične avanture. Argument protiv kupovine PostScript štampača je, osim više cene, i "zatvorenost" proizvođača PostScript-a (firme Adobe Systems) koja je do skora odbijala da objavi detalje nephodne za dodavanje slova i druge (pogotovu za nas) potrebne operacije. Sa druge strane, ukoliko je za posao koji se bavite potreban laserski štampač sa rezolucijom 600*600 tačaka po inču (LaserJet-ova rezolucija 300*300 daje na pogled izvanredan otisak ali je on negde na samoj granici (preciznije rečeno ispod same granice) onoga što treba da budu profesionalne ambicije - foto slog radi sa rezolucijom od preko 1000 tačaka po inču!), nema vam druge nego da se upustite u PostScript.