Priča se događa u jednoj maloj, ali uglednoj beogradskoj kompjuterskoj firmi, u doba pandemije. Svi kompjuterski stručnjaci su se momentalno zaključali po kućama, možda da bi se zaštitili od zaraze (nije pomoglo – vremenom su se svi do jednog zarazili... i srećno preležali COVID-19) a možda i da ne bi morali da se oblače i dolaze na posao. U firmi su sedeli oni čije radno mesto to zahteva, kao i oni koji vole da odvoje privatni od poslovnog života i smatraju da je mnogo udobnije i produktivnije raditi u kancelarijskim uslovima, koristeći dobar računar, pravu tastaturu i veliki monitor, umesto nekog liliputanskog laptopa.
Priča počinje kada je jednoj od koleginica stigao poziv za primanje druge doze vakcine. Čitava procedura je lepo smišljena ali je, kao što to kod nas biva, pomalo zaribalo kod realizacije. Stigne vam fajl SAGLASNOST.PDF u koji treba uneti svoje podatke. Nešto je već sistemski uneto, ali nedostaju adresa, grad...
Kompjuteraši odmah požele da te podatke unesu u sam formular kako bi on izgledao "profesionalno". No to ne ide baš tako lako – PDF je napravljen pomoću nekih zastarelih alata, pa kada ga otvorite u modernom Adobe Acrobat-u, podataka u formularu nema niti oni mogu da se popune. Ako probate nekim starijim programom kao što je SumatraPDF, podaci se pojave ali se umesto ćiriličnih slova vide upitnici. Najzad se ispostavilo da treba koristiti program XODO PDF koji lepo otvara fajl, omogućava editovanje i štampu. A još kasnije se pokazalo da je dovoljan i običan Chrome browser za desktop PC, u kome se ćirilica savršeno unosi.
Tako postupa geek, dok će normalan čovek, a među normalne svakako spada i koleginica koja je primila poziv, odštampati SAGLASNOST.PDF pa nedostajuće informacije dopisati rukom. I tako je ona poslala dokument na štampu, otišla do mrežnog štampača, stajala poduže pored njega ali papira jednostavno nije bilo. I šta ćemo sad?
Mrežni štampač je neka prilično moćna i skupa mašina koja je u ranijem periodu bez pogovora ispunjavala sve zahteve male firme, čak i kada je u kratkom vremenu trebalo ispisati na stotine strana, ali ovoga puta nešto nije išlo. Isključila je i uključila štampač, ali odštampanog lista i dalje nema. Da bi stvar bila još gora, kada je pokušala da odštampa neki običan dokument, štampač je nastavio da se "brani ćutanjem". Kao da se pokvario.
Pozvane u pomoć, kolege skrivene po kućama su razmatrale situaciju. Teško da se štampač baš pokvario, ali možda nešto nije u redu sa mrežom. Naime, u nedostatku dovoljnog broja mrežnih priključaka na zidu, pored štampača je postavljen mali switch, koji omogućava povezivanje tog printera, Wi-Fi access point-a i još jednog uređaja na mrežu. Pošto par pokušaja resetovanja switch-a i AP-a nije dalo rezultat, postavljeno je ključno pitanje – radi li Wi-Fi u firmi? Ispostavilo se da ne radi. Onda je zaključak jasan – crkao je mali switch, pa ni štampač ni access point (AP) "ne vide" mrežu. Nije ni čudo što štampa ne uspeva.
Sve bi ostalo na tome da sledećeg dana treba kupiti novi switch (ko još danas išta popravlja) da nije nešto kasnije druga koleginica, u blaženom neznanju da je printer neupotrebljiv, poslala neko poslovno pismo na štampu i ono je uspešno preneto na papir. Kako je to divno kada se neki kvar popravi sam od sebe, reče ona prva koleginica i ponovo posla svoj poziv za vakcinaciju štampaču. Ništa od toga – papira nema, a pokušaji štampe drugih dokumenata više ne uspevaju. Wi-Fi i dalje ne radi.
I tako je definitivno ustanovljeno da se poziv za vakcinaciju ne slaže sa OKI štampačem. Neki neregularan PDF? Neki antivakserski štampač? Ko će ga znati, ali ako pošaljete taj PDF na štampu, moraćete ili da čekate nekoliko sati da prođu razni timeout intervali, ili da se ulogujete na server i tamo obrišete sve poslove iz reda za štampu (print queue), pa će dalje sve biti normalno. Svi zadovoljni – skupi štampač je ispravan, a to što je jeftini Wi-Fi access point crkao... pa dobro, i onako je bio star, kupićemo drugi, bolji. Uostalom, vreme je da se pređe na Wi-Fi 6 protokol.
I tako ja, neki dan kasnije, dolazim i donosim novi Wi-Fi 6 access point, spreman za montažu. Pitam ih "Kako ste živeli bez Wi-Fi-ja ovih par dana?" i dobijam odgovor od koga zamalo nisam seo u stolicu: "Nije bilo nikakvih problema, našli smo neki komšijski Wi-Fi koji nema password pa smo se kačili na njega".
Puno puta je u šali napisano da je najveći domaći Internet provajder "Komšijin Wireless" – sećam se čak da su u lažnom članku o tome na njuz.net lažno citirali i mene. Ljudi pronađu nekog komšiju koji nije propisno "zaključao" svoj AP, okače se na njega i onda besplatno koriste Internet.
Osim etičke upitnosti ovakvog čina, on je sa bezbednosne strane izuzetno opasan. Sav vaš Internet saobraćaj, dakle i razni finansijski podaci i lozinke, teku kroz tuđi uređaj, podložni njegovoj kontroli. Istina, danas je većina saobraćaja kriptografski zaštićena, ali je svejedno svašta moguće. Pojedini hakeri čak planski ostavljaju "slobodne" AP-ove kako bi skupljali tuđe podatke; takav uređaj se zove honeypot, lonče sa medom... Samo što med posle ispadne prilično gorak.
Moje predavanje na temu bezbednosti nije ostavilo neki veći utisak – niko nije verovao da bi nama postavljali honeypot, nego je proglašeno da nezaštićen AP garant pripada jednom konkretnom komšiji, koji se "pravi da zna sve o kompjuterima a zapravo nema pojma".
Sad šta je tu je, postavim ja novi Wi-Fi 6 access point kad odjednom poče vika da je "komšijski Wi-Fi" prestao da radi. Kako, šta... Najzad shvatim da se zapravo naš stari AP, tokom onih višestrukih uključivanja/isključivanja da bi se oporavio štampač, resetovao na fabrička podešavanja, a ta podešavanja su da ima neobezbeđeni Wi-Fi. I tako smo "oni komšije što se prave da znaju sve o kompjuterima a zapravo pojma nemaju" i na čiji se Wi-Fi svako mogao kačiti ispali... mi.