Galaksija Nova 4-2023

Domen est omen

Domen je vaše ime na Internetu, pa danas već skoro svako ima svoj domen. Nisam baš brojao, ali ja ih verovatno imam tridesetak, i svaki od njih je rezultat neke manje ili više komplikovane priče, čije prvo poglavlje počinje još pre četvrt veka...

Dejan Ristanović

Danas je to teško poverovati, ali postojalo je vreme pre Interneta. A onda i vreme kada se Internet razvijao, a mi nismo mogli da ga se dočepamo zbog sankcija i raznih drugih nevolja. Snalazili smo se komunicirajući preko BBS-ova, a kolege iz inostranstva, koje su povremeno zvale Sezam ili svraćale do Beograda, su nam "pravile zazubice" pričajući o velikom, grafički bogatom Internetu u kome svaka firma ima svoju stranicu, recimo ibm.com, microsoft.com, playboy.com...

Na Marfija uvek možete da računate

Nisam znao kada će sve te lepote doći do nas, ali sam znao da se to jednom mora desiti, pa pomislih – što ne bih na vreme rezervisao imena za svoje firme? Bolje da imena čekaju na mene nego da ih neko ugrabi. Avaj, prekasno sam se setio: kada sam kolegu Nikolu Malenovića, koji je tada studirao u SAD, zamolio da nam registruje domene za SezamPro i PC Press, saznao sam da su domeni sezam.com i pcpress.com zauzeti, i to su oba registrovana samo mesec dana pre nego što sam ih zatražio. Na Marfijev zakon uvek možete da se oslonite. I tako smo 20. februara 1996. registrovali domen sezampro.com, dok je PC Press-ov domen ostavljen za kasnije. Registracija .com domena tada je koštala oko 150 dolara godišnje.

Sa domaćim domenima nismo imali baš sjajno iskustvo. Domen sezam.yu smo registrovali u junu 1994. kada je, ljubaznošću kolega sa akademske mreže, počela razmena UUCP pošte između Sezam BBS-a i YU Interneta, preko čvora na FON-u. Taman su se korisnici navikli na tu adresu kad eto hladnog tuša: adresu sezam.yu smo dobili greškom (!?) i zapravo naša adresa treba da bude sezam.co.yu. Na svo naše pištanje povodom ove "nepravde", nezvanično su nam rekli da će ostati i sezam.yu "do daljeg" odnosno, kako sam tada rekao korisnicima, "kod nas se ne zna ni šta će biti sutra, ali ako ste već odštampali @sezam.yu adresu na vizit-karti, valjda će ona potrajati duže nego zaliha tih kartica". Istovremeno sam poslao i zahtev da se registruje domen pcpress.co.yu, ali nikad nisam dobio odgovor, pa sam smatrao da se zahtev "izgubio u kablovima". PC Press i tako nije imao sajt, pa mi to nije bilo mnogo važno.

Krajem 1995. godine osnovali smo SezamPro, koji je nameravao da se što brže poveže na "pravi Internet". I odmah dobismo novi "domenski šamar". Iako smo domen sezam.(co.)yu registrovali Zoran Životić i ja, odjednom su (na našem slučaju) doneta pravila da vlasnici domena mogu da budu samo firme i da prema tome sezam.co.yu pripada BIGZ-u i sistemu SezamNET, koji je tamo osnovan kad smo mi otišli. Taj sistem doduše nikad nije ni uspostavio vezu sa Internetom, ali domen su ljubomorno čuvali. Bio sam besan najviše koliko ja umem da budem besan, i zarekao sam se da domaći domen neću više nikad koristiti. Samo .com. Tamo se barem zna neki red.

I tako su Sezamovci počeli da koriste adrese @sezampro.co.yu i @sezampro.com a paketi su tekli kroz nekomutiranu paricu (iznajmljenu liniju) čije je drugi kraj bio na Tehnološko-metalurškom fakultetu, ljubaznošću profesora Dragana Mitrakovića. Nismo dugo ostali na tome – već u oktobru obezbedili smo pun pristup Internetu, a administratori .yu domena su nas obavestili da smo postali provajder i tako se kvalifikovali za domen sezampro.yu. A sezam.yu, pošto sistem u BIGZ-u nije ni pomišljao da postane Internet provajder? Nije bilo odgovora.

Sa potpisom i pečatom

Kao Internet provajder bavili smo se i hostingom, pa je samim tim stalno trebalo registrovati domene. Bila je to velika muka. Sa plus strane, registrovanje .co.yu domena je bilo besplatno. Sa minus strane, domen su mogle da registruju samo firme, jedan domen po firmi, tako što pošalju odštampan, potpisan i pečatiran zahtev na neku adresu na FON-u. Da ponovim, odštampan i pečatiran... kako to danas arhaično zvuči. Što me podseti da treba da pošaljem zahtev za prenos .rs domena sa jednog ovlašćenog registra na drugi, na memorandumu, potpisan i pečatiran. Da, leta gospodnjeg 2023. godine. Pečata i YUSCII-ja se nikad nećemo otarasiti, zapamtite šta sam vam rekao.

Kada jednom pošaljete zahtev za registraciju firma.co.yu domena onda... čekate. Tako smo čekali i domen pcpress.co.yu. Imali smo neku vezu na FON-u, neki naši saradnici čak tamo radili na registraciji domena, ali zahtev je nestao u crnoj rupi. Od muke smo registrovali domen pc-press.com (plaćamo ga i danas, iako ni za šta ne služi) i taman kad smo hteli da postavljamo sajt, stiže i pcpress.co.yu.

I tako smo u Novu 1997. godinu ušli sa novim sajtom koji, makar približno, možete da vidite na http://pc1.pcpress.rs/arhiva/20/index.html. Naš prvi Webmaster Aleksandar Vacić se zbilja potrudio, uzeo je naslovnu stranu januarskog broja časopisa i digitalno je transformisao (tada ta fraza nije bila poznata) tako da klik na razne delove slike vodi na razne tekstove. Ali se verovatno nije setio onog vica "Sine, kako je bilo prvoga dana u školi? Pa dobro, ali rekli su nam da treba da dođemo i sutra". Časopis izlazi jednom mesečno, pa ne može baš na svakih 30 dana da se pravi grafičko remek-delo. Tako je stranica februarskog broja bila mnogo "običnija". Shvatili smo da će nam biti potreban nekakav CMS i prionuli na posao koji će potrajati negde do kraja milenijuma.

I tako je PC Press-ov sajt srećno i veselo prosperirao na svom pcpress.co.yu domenu, a i kod Sezama je bilo srećnih vesti. Američka firma Sezame Technologies, koja nam je ugrabila domen sezam.com, je blaženo propala, pa je whois u nekom trenutku rekao da je taj domen ponovo slobodan. Nije bio dugo takav – registrovali smo ga 18. aprila 1998, a nešto pre toga smo na sličan način ugrabili i sezam.net. Tako sam mislio da smo svoje probleme sa domenima uspešno rešili. Doduše, želeo sam i pcpress.com i sezam.yu, ali dobro, na primerima sam naučio da je uz malo (više) strpljenja sve moguće.

Luksuz CMS-a

Stigao je novi milenijum, a sa njim i novi PC Press-ov sajt, koji i dalje možete da vidite na http://pc2.pcpress.rs. Vrteo se na Windows Server-u i ASP-u, i omogućavao je da se ulogujete, unesete tekstove iz sledećeg broja, upload-ujete sličice, kliknete Publish i sve se pojavi na sajtu, dok se prethodni broj sam od sebe preseli u arhivu. Za ono vreme to je bio pravi luksuz i bes, kojim smo bili toliko zadovoljni da smo se usudili na još jednu avanturu. Od stotog broja smo uz časopis davali i CD-ROM, i želeli smo da to bude svojevrsna digitalna publikacija. A digitalnu publikaciju neće napraviti jedan čovek slažući HTML fajlove na jednom računaru.

I tako smo napravili (kako se to tada govorilo) Web aplikaciju kojom pakujemo fajlove sa opisima na CD. Bilo je to pre ADSL-a pa brzine upload-a nisu bile dovoljne da i sami fajlovi uđu u taj sistem, ali naslovi, opisi, sekcije... Aplikacija je bila toliko avangardna da smo Aleksandar Vacić i ja dobili priliku da je, kao tehnološku inovaciju zasnovanu na Microsoft-ovim tehnologijama, prezentiramo na "Sinergiji 05".

Dobro je što smo napravili tu aplikaciju, jer smo uskoro morali da globalizujemo pripremu pratećeg CD/DVD diska. Naime, Darko Staničić, prvi urednik našeg CD-a, je posle godinu-dve rada dobio na lutriji Američku vizu i otišao u Njujork, a onda je i njegov naslednik na tom mestu, Jovan Bulajić, emigrirao u Australiju. Pa zar će nam ta nesrećna aplikacija rasterati sve saradnike na različite krajeve zemaljske kugle? Srećom, dogovorio sam se sa Bulajom da on nastavi da uređuje naš DVD... iz Australije. Najzad, kakva je razlika da li PCCD sistemu pristupa iz Brisbejna ili sa Južnog bulevara? U početku je bilo malo problema sa fajlovima, ali kada se Bulaja snašao u Australiji i zakupio server, trebalo je samo pokrenuti program CuteFTP i preneti ih. Prenos je trajao puno sati, ali nije teško sačekati pošto se DVD pravi samo jednom mesečno.

Jednom mesečno... i tako stotinak puta. Za tih devet godina broadband u Srbiji je značajno napredovao, pa su fajlovi koje smo distribuirali postajali sve manje važni za čitaoce i tako smo za PC#200 pripremili redizajn... i još jednu veliku novost, nižu cenu zahvaljujući ukidanju DVD-a. DVD je bio velika vest dva puta, kada smo ga uveli i kada smo ga ukinuli. Tako to biva u IT svetu, novo postaje staro a onda i nestaje, da bi došlo nešto još novije.

Domen za dolar... ili više

Nešto novije je u ovom slučaju trebalo da postane nešto brže. Naš časopis izlazi jednom mesečno, ali je "već" 2003. godine postalo jasno da bi čitaoci želeli da im se obraćamo "malo" češće sa novim informacijama. Recimo svaki dan. Ubrzo smo u našu Web aplikaciju ubacili i sekciju PC Plus, u koju su mogli da se dodaju i tekstovi koji nisu objavljeni u broju, ali je to dodavanje bilo komplikovano, naročito kada treba ubaciti slike. Dodato je nekoliko tekstova ali stvar nije zaživela.

Dugo smo posle toga razmišljali šta bi i kako bi, naročito zato što smo uvek previše skloni da sve razvijamo sami umesto da koristimo gotova rešenja. Ali najzad smo uradili šta i ostali svet – naučili da koristimo WordPress. Ali na kom sajtu? Prva ideja je bila da se koristi online.pcpress.co.yu, ali sam u aprilu 2008. registrovao neki globalni domen i Dreamhost mi ponudi da registrujem i proizvoljan .info domen za samo jedan dodatni dolar. A pcpress.info slobodan... I tako se bacim u trošak i ubrzo napravimo pcpress.info, WordPress sajt na iznajmljenom Linux serveru (volimo mi Microsoft, ali...) Promovisali smo ga 1. decembra 2008. kada smo pozvali novinare u... Babe. Prvi put sam čuo da postoji mesto koje se tako zove, ali bila je cool promocija.

Sajt na adresi pcpress.info nije dugo potrajao, barem gledano spolja. Jovana Milićević, nova urednica našeg portala, bila je zgrožena idejom da imamo dva sajta "za istu stvar", i tako se sve slilo na pcpress.rs, a naš novi Webmaster Milan Basrak je na PHP-u isprogramirao sajt samog časopisa koji smo smestili na pc.pcpress.rs. Server je podignut tako da je pcpress.info osnovni domen, i kada smo se dva puta selili na moćnije servere, uvek je nekako bilo lakše samo prekopirati konfiguraciju. Tako da domen pcpress.info korisnici gotovo i ne vide, ali mi svejedno moramo da plaćamo za njegovo produžavanje (registracija je možda bila $1, ali kad vas jednom namame, onda produženje košta $18, plus još desetak dolara za SSL sertifikat). Ali je barem domen pcpress.co.yu besplatan...

Kad .yu postane .rs

Svima je bilo jasno da besplatna registracija .yu domena nije mogla da traje beskonačno. Sve je bilo sporo, komplikovano, pojedinci nisu mogli da imaju domene, firma nije mogla da ima više domena... Ne valja tako. Stvari su se postepeno zahuktavale, bilo je raznih ideja, koje su sredinom 2001. godine sistematizovane u okviru tzv. Dankovog papira, "Predloga za unapređenje Interneta u Srbiji i Jugoslaviji". Između mnogih Scila i Haribda, 2007. godine je osnovan RNIDS, Registar nacionalnog internet domena Srbije.

Jugoslavija se poodavno ugasila, vreme je bilo da nestane i .yu domen, a pošto smo kao država stigli poslednji na žurku, sva smislena imena domena su bila potrošena (.sr je Suriname, šta god da je Suriname, a taj domen i tako predstavlja neku vrstu domena opšte namene) pa nam je ostao .rs. Valjda od Republika Srbija. Što (ne) znači da ćemo morati da menjamo domen ako jednom postanemo kraljevina.

I tako nam je predstojalo ono neizbežno – tranzicija na novi nacionalni domen. Tranzicija u IT svetu (a i šire) uvek donosi totalni haos i bruku za one koji je organizuju. Američka država kada prelazi na novi sistem zdravstvenog osiguranja. Naša država kada prelazi na nove tagove za putarinu. Najveća softverska firma na svetu kada seli partnere na novi portal. Najveća domaća banka kada menja e-banking aplikaciju. Grad Beograd kada prelazi na novi sistem gradskog prevoza. PC Press kada pokreće novu aplikaciju za pretplatu i pristup elektronskim izdanjima sa veličanstvenom Web prodavnicom... Svi se propisno izbrukaju.

Osim što se RNIDS nije izbrukao. Tranzicija je tekla kao švajcarski sat. Od 10. marta 2008. godine svi koji su imali co.yu domen mogli su da registruju istoimeni .rs (i .co.rs) domen. Pošto su .co.yu domene mogle da koriste samo firme, ostao sam bez ristanovic.rs u korist neke bravarije iz Užica. Srećom imam ristanovic.com i par "obližnjih" domena, a u nekom trenutku sam registrovao i ристановић.срб, tek koliko da podržim ćirilicu.

Od 15. septembra 2008. godine počela je trka za novim domenima, pošto su tada rezervacije prestale da važe. Veoma sam ozbiljno shvatio taj pojam "trka", pa sam terao Sezamove programere da naprave skript koji će "trenutno" uloviti domene sezam.rs, sezam.co.rs i još par... Ispostavilo se da se slobodno moglo sačekati sledeće jutro, a skript je ostao za neku sledeću priliku. Recimo da ulovim karte za pozorišnu predstavu "Mišolovka" koju izvodi grupa artisti.rs. Bez uspeha, za sada.

Nije da je sve bilo baš savršeno. Najveća greška koju je RNIDS napravio bilo je olako gašenje .yu domena u martu 2010. godine. Hiljade sajtova su naprasno prestale da postoje, nepovratno je izgubljeno mnogo toga što je urađeno u prvoj deceniji razvoja Interneta na ovim prostorima. Čak ni sajt archive.org ne prikazuje ove "mrtve" sajtove, pošto domen .yu ne postoji. Kako ono rekoh, domen pc-press.com ne služi ni za šta? Pa ipak služi, bio je preusmeren na pcpress.co.yu pa na njemu može da se vidi arhiva našeg sajta pre 2008. godine, koja bi inače bila izgubljena. Sada će neko reći da je .yu morao da bude ugašen jer je to tražio ICANN... A kako je onda TLD bivšeg Sovjetskog Saveza, .su, i dan-danas živ i zdrav, pa čak možete da registrujete .su domen?

Druga diskutabilna odluka je zadržavanje domena .co, .org i sličnih. Dok je .yu domen bio na milosti i nemilosti dobrih ljudi iz sveta, morali su da postoje .co.yu i .ac.yu radi lakšeg održavanja, ali koji je danas smisao domena pcpress.co.yu? On služi jedino da ga dodatno plaćamo. A tek kakva bi zbrka nastala kad bi postojali domeni firma1.co.rs i firma2.rs, za dve različite firme? Ista priča i za ostale ccSLD-ove (ac.rs, edu.rs, org.rs, gov.rs, in.rs). Uvek se setim besmrtne "Autobiografije" Branislava Nušića i onog: "Francuska, pa Nemačka, sve velike i moćne države, pa nemaju više nego četiri padeža. A šta smo mi, jedna tako reći mala zemlja, tek nekoliko okruga, pa sedam padeža. Pa zar to nije, molim vas, bes kad se ne prostiremo prema svome guberu?" Zamenite reč padež rečju domen i sve će vam biti jasno.

Pošto se pokazalo da .rs domen radi odlično, koristili smo ga i za sve ostale naše poduhvate. Najzad, PC Press se obraća isključivo domaćem tržištu, pa je logično da koristimo domaće domene. Tako su nastali bizit.rs, domen najvećeg domaćeg stručno-poslovnog skupa BIZIT, pa top50.rs, naša višedecenijska akcija izbora TOP 50 nastupa na domaćem Internetu.

Flert sa svetom

Pomalo smo flertovali i sa globalnim domenima. Najpre se 2013. godine oslobodio pcpress.org pa smo ga registrovali. Priča o pcpress.net je još interesantnija, i ispričao sam je u Galaksiji broj 3 za 2019. godinu. Sasvim ukratko, u maju 2019. godine mi je stigao spam (!?) u kome neki Adebo iz Lagosa, Nigerija, kaže "I'm brokering PCpress.Net. The domain is available at an affordable price". Nigerija, čuveno izvorište poruka o preminulim rođacima koji su nam ostavili desetine miliona dolara. Đavolja posla, ali pcpress.net... kako da ne odgovorim? Kažem da sam možda zainteresovan, u zavisnosti od affordable price. Ispostavi se da je cena $350, iznos koji može da prođe kao "prihvatljivo za nešto što želim, mada mi uopšte ne treba". Najzad se ispostavilo da je domen pcpress.net zapravo istekao 5. aprila i da je pri kraju zaštitnog perioda od 30 ili 40 dana, tokom koga originalni vlasnik može da ga produži, a posle toga ide u opštu cirkulaciju. Dakle, Adebo ga još nije kupio, nego hoće da ga kupi za sitne pare pa da ga meni preproda za nešto manje sitne. I tako sam ga pretekao, kupio taj domen za oko 18 funti, mnogo manje od traženih 350 dolara. Sada pcpress.net ukazuje na naš osnovni sajt. Kupljen je i pcpress.eu, koji je međutim ubrzo poništen jer .eu domene mogu da kupuju samo subjekti iz Evropske unije. Srećom, našla se prijateljska firma sa Kipra da kupi i njega pa smo, barem što se domena tiče, spremni za EU.

Ostaje još tiha patnja zvana pcpress.com. Domen je na prodaju i košta $8499. Previše para... ali ako želite da mi poklonite nešto za rođendan, eto dobre ideje. Mada ću se veoma obradovati i ako mi pošaljete dve karte za "Mišolovku".

slika 1: Izgled prvih Web stranica firmi PC Press i SezamPro iz 1996. godine

slika 2: (c) Can Stock Photo / almagami