Kada sam pre nešto više od dve godine kupovao automobil, nisam se mnogo interesovao za kilovate, konjske snage i kubne santimetre; želeo sam nešto što će biti što više cyber. Dakle što noviji model, pošto će u njemu biti najviše moderne tehnike. Najzad sam izabrao tada upravo promovisani Opel (Vauxhall) Insignia Grand Sport, sa svom visoko-tehnološkom opremom koja je postojala u konfiguratoru. Načekao sam se, čak je auto morao da ide na homologizaciju pre nego što su mi ga isporučili, ali se te stvari brzo zaborave kada "igračka" najzad stigne i kada možete da isprobate novitete. Posle pređenog solidnog broja kilometara, mogu kompetentno da kažem da je veštačka vozačka inteligencija korisna i zabavna za upotrebu, da povećava komfor i sigurnost vožnje, ali da je daleko od savršenstva.
Prva stvar koju sam primetio bio je head-up display, mali projektor koji pokazuje osnovne informacije, pre svega brzinu automobila i razne opasnosti na putu. Ne morate da spuštate pogled na instrument-tablu niti da fokusirate oči čas na bliže pa na dalje - kao da su podaci ispisani na putu koji i onako gledate. Vrlo brzo se naviknete na ovu opciju, mada se povremeno i čudite nekim stvarima koje ispisuje, recimo korisni deo se zameni imenom pesme koja se trenutno čuje iz audio-sistema; stvarno informacija bez koje je teško živeti.
Kod prvog parkiranja primetite koliko su zgodna stvar kamere. Zadnja kamera ne samo što prikazuje prostor iza vozila, već iscrtava i putanju kojom će se vozilo kretati - kako okrećete volan, tako se i ta putanja menja. Ranijim kolima sam ulazio u garažu tako što zapamtim na koje mesto treba da stanem, onda okrenem volan do kraja ulevo i samo vozim unazad. Jedan kolega automatičar sa ETF-a mi je tim povodom rekao da sam tipičan računarac i da je kod mene sve binarno, jedan ili nula; on se parkira adaptivnim algoritmom, tako što u svakom trenutku podešava položaj volana. Sa ovakvom kamerom i ja mogu da se parkiram "automatičarski", pošto vidim da li dati položaj volana omogućava da bezbedno uplivam u garažu ili da udarim u vrata.
Tu je i "360 kamera" - na raznim pozicijama na karoseriji automobila ugrađeno je šest kamera koje snimaju okolni prostor i onda softver modelira šta bi videla neka virtuelna kamera koja bi letela iznad automobila. Tako imate pogled iz ptičje perspektive na čitavu okolinu - na jednoj slici vidite sve postojeće prepreke, i onda vam je lako da se parkirate. Makar u teoriji. U uslovima dobrog svetla kamere zaista "vide" stvari prilično realno, ali ako je svetlo slabije a vi se nalazite u blizini belih zidova, virtuelna kamera se baš i ne snalazi savršeno. Prvog dana me zamalo nije udario jedan agresivni beli zid koga je "360 kamera" gotovo previdela.
U nekom idealnom slučaju sve ovo nije toliko bitno pošto uopšte ne morate da se parkirate - automobil to radi sam. Kažete da hoćete da se parkirate uzduž puta ili popreko. Vozite polako, auto vam javi kada ugleda odgovarajuće mesto i onda ga pustite da radi. On sam mota volan, pritiska gas i kočnicu i od vas samo traži da se prebacujete iz kretanja unapred u rikverc i obratno. Posao se završi u jednom ili dva manevra. Zvuči bajkovito i funkcioniše, ali je problem u onom pronalaženju mesta. Vozite vi polako, auto "ugleda" mesto koje mu se sviđa, ali ne "shvata" da je to mesto ispred nečije garaže, ili rezervisano mesto za invalida ili postoji neki drugi jak razlog zašto tu ne bi trebalo stati. Vi onda odbijete da stanete tu, on nastavi potragu, ali dok je ponovo počeo da traži, možda ste mimoišli mesto na kome je parkiranje bilo moguće. Više mi se sviđao sistem kod nekog od Prius-a, gde zaustavite kola, obeležite na ekranu mesto gde biste želeli da se parkirate pa vam auto kaže može li tu da uđe ili ne može. Ovako kako je, funkciju koristim samo kad treba nekome pokazati koliko mi je auto "pametan".
Dosta smo se parkirali, vreme je da izađemo na put i isprobamo semi-automatsku vožnju. Ona se oslanja na hardver i softver za prepoznavanje kolovozne trake (lane assist) i adaptivni tempomat. Kolovoznu traku prepoznaju kamere smeštene ispod retrovizora, tako što detektuju pune i isprekidane linije, ivičnjake i druge granice puta. Ako su linije koliko-toliko dobro iscrtane, detekcija kolovozne trake funkcioniše savršeno - čim počnete da se približavate liniji, volan postaje tvrđi i pruža otpor, a najzad ga kompjuter okrene na drugu stranu da bi sprečio prelazak u susednu traku. To se naravno ne dešava ako ste dali žmigavac da biste menjali traku ili nekoga obišli (eto, navići ćete se da poštujete saobraćajne propise), a u krajnjoj liniji možete da pokrenete volan jače i tako "nadvladate" kompjuter. U normalnim uslovima ova pomoć čini da spokojnije vozite.
Problem nastaje ako linije negde nisu vidljive, bilo zato što nisu ni iscrtane, što je nešto prosuto preko njih ili što pada kiša. Onda auto odjednom izgubi orijentaciju i nastavlja da ide pravo, a da vozač o tome nije ni obavešten. Dobro, ugasi se ikona lane assist, ali bi bilo mnogo zgodnije da volan malo zadrhti ili da se desi nešto što bi vam snažnije skrenulo pažnju na problem.
Adaptivni tempomat je još zgodnija čarolija. Podesite maksimalnu brzinu kojom želite da se krećete i pustite da se stvari dešavaju. Auto će se kretati zadatom brzinom dok se ispred njega ne pojavi drugi auto koji ide sporije; onda će i on usporiti tako da održava zadato rastojanje u koloni. Ako auto ispred još uspori, pa i stane, i naš automobil će stati. Kada auto ispred krene, i naš će krenuti. Prosto, prati automobil ispred, a ako je u datom slučaju aktivan i lane assist, onda automobil semi-automatski vozi. Istina, sve vreme zahteva da držite makar jednu ruku na volanu - ako pustite volan, počeće da zvoni i ispisuje Take Steering, ali će se zapravo samostalno kretati, ubrzavati i usporavati, skretati i menjati brzine.
Za pravu automatsku vožnju trebalo bi da postoji i detekcija semafora kao i saobraćajnih znakova, a posebno ograničenja brzine. Zapravo, Insignia ima detekciju saobraćajnih znakova, ali tek toliko da ih iscrta na kontrolnoj tabli; iako je, recimo, prepoznat znak koji ograničava brzinu na 80 km/h, nema načina da se to ograničenje automatski prosledi adaptivnom tempomatu koji bi onda smanjio ili povećao zadatu brzinu. Osim toga, automobil "ne zna" da ograničenje brzine prestaje da važi na sledećem račvanju, pa prikazuje znak sve dok ne prepozna sledeći. Ipak, zgodno je imati pred očima podatak o trenutnom ograničenju brzine, čak i ako mu ne možete do kraja verovati. Uz ograničenja brzine, kompjuter prepoznaje i znake za ulazak i izlazak sa auto puta, zonu škole, igrališta, znak za zabranu preticanja i prestanak zabrane.
Uz ovu automatiku, korisničko (vozačko) iskustvo je dobro: izaberete brzinu u skladu sa ograničenjem i mirno vozite, uz automatsku masažu leđa koju obezbeđuje sedište, slušate neku muziku ili audio-knjigu. Destimulisani ste da jurcate, pretičete, šta vas briga. Naravno, i dalje mora da se obraća pažnja na put, ne sme da se pušta volan, ali auto sam vozi. Bilo je, doduše, i situacija kada se automatika ne snalazi. Recimo, vozim prilično praznim, pravim putem koji ima dve trake, sa punom linijom između njih. Neki čovek je zaustavio auto pored puta, tako da mu je "nos" u livadi a zadnji deo na putu i zauzima možda trećinu saobraćajne trake. Vozač tog automobila stoji malo dalje na livadi i obavlja fiziološke potrebe. Moj auto ne može nikako da prođe tuda a da delimično (preko pune linije) ne zagazi u traku za suprotni smer. Iz suprotnog smera nema nikoga, u normalnoj situaciji bih prosto malo pomerio volan, zaobišao zaustavljeno vozilo i nastavio dalje. Ali kompjuter vidi prepreku, prijavljuje collision alert i počinje da koči. Vozač iza mene se čudi šta mi je i počinje da mi ablenduje. Ja pomeram volan tako da obiđem prepreku, a volan se opire jer ne dozvoljava da se pređe preko pune linije, naročito pošto nisam dao žmigavac. Collision alert je već crven, zvono zvoni, auto koči, onaj iza već počeo da svira. Morao sam jače da trgnem volan i pritisnem gas da bih "nadjačao" kompjuter i preuzeo punu kontrolu. Ukratko, kada budu pravili automobile koji zaista sami voze, moraće da im ugrade neku logiku koja ipak povremeno prekrši neki propis - u protivnom bi (pre)pametni auto stao i čekao "zauvek", ili barem dok se prepreka ne ukloni.
Čitav niz pametnih funkcija namenjen je bezbednosti u vožnji. Pre svega, auto prepoznaje kola ispred, i iscrtava ikonu automobila koja je zelena (auto je dovoljno udaljen), žuta (približili ste se automobilu možda malo više nego što bi trebalo) ili crvena (rastojanje je premalo za bezbednu vožnju). Preporučeno rastojanje zavisi od brzine kojom se krećete, manja brzina zahteva manje rastojanje. Ukoliko je vaša brzina značajno veća od brzine automobila ispred, pa postoji mogućnost da ćete ga udariti, oglašava se alarm, kompjuter ispisuje crveni collision alert, a auto počinje da koči. Veoma zgodno za one neodgovorne ljude koji kucaju poruke dok voze - smanjuje se šansa da će neoprezno naleteti na nekoga.
Osim automobila, kamiona, autobusa, motocikala i svih ostalih četvorotočkaša i dvotočkaša, veštačka inteligencija prepoznaje i pešake, koji se takođe iscrtavaju u zelenoj, žutoj ili crvenoj boji, u zavisnosti od procenjenog rizika da ćete ih udariti. To prepoznavanje je izgleda komplikovanije od prepoznavanja kola, pa se dešavaju i greške. Recimo, niže žene (često starije) koje nose duge suknje se ne detektuju kao ljudska bića. Izgleda da nešto što hoće da bude prepoznato kao čovek treba da ima jasno ocrtane noge, a dobro je i da se te noge kreću.
Treba se navići na to da se tokom vožnje stalno nešto dešava - te upozorava na sudare, te na pešake, te na motocikliste, u prvo vreme mislite da vas prepada bez potrebe. Bezbednosni sistemi mogu da se isključe, ali ih treba ostaviti u funkciji - neka vas sto puta uzalud uznemire ako će sto prvi put sprečiti nesreću. No, ne treba se baš sasvim oslanjati na njih. Postoji, recimo, (vrlo koristan) radar koji javlja da li vas neko pretiče s leve ili desne strane. "Vidi" sve mrtve uglove. Vremenom sam se navikao da mu verujem, i zapravo jedva da i gledam u retrovizor, samo njega gledam. Dobro, to jeste sijaličica u retrovizoru, dakle gledam retrovizor, ali sam počeo da gledam perifernim vidom, ne fokusiram se na retrovizor nego gledam unapred. Pre neki dan vozim ulicom, treba da obiđem krater na putu, niko me ne pretiče, ali srećom ipak malo pogledam u retrovizor. A u njemu - motociklista koji me pretiče preko pune linije ali toliko daleko da ga radar nije primetio. Smotam volan nazad, prođem kroz rupu i... sve OK. Ali je moglo i da ne bude. Tako sam naučio da radar, koliko god nepogrešivo primećivao automobile, ume da propusti dvotočkaša.
Ima i sitnih bagova. Recimo, bio sam u Merkatoru gde na ulazu imaju ultra-glupo postavljen "terminal" na kome treba uzeti cedulju - nikako ne mogu da priđem kolima tako da kroz prozor pritisnem dugme, nego moram da spustim staklo, odvežem se, otvorim vrata, i tek onda mogu da "dobacim" rukom do tastera. I tako, uzeo ja cedulju, ušao unutra, i posle par sekundi počne da pijuče upozorenje da se nisam vezao. Ja ga ignorišem - ko će da se vezuje za 30 metara. Počnem da se parkiram, idem unazad, idem, a parking senzor se ne javlja. Niti pišti niti crta da sam blizu nečega. Sreća da je radila zadnja kamera pa u poslednjem trenutku videh da ću udariti u kola iza pa panično ukočih. Ispada da je u suštini nebitno upozorenje da nisam vezan "maskiralo" jako bitno upozorenje da se bližim nekom objektu.
Infotainment, sistem za zabavu, je važan deo svakog novijeg vozila pa je i kod Insignije prilično razvijen. Zasniva se na velikom, veličanstvenom ekranu osetljivom na dodir koji podseća na tablet. Instrument tabla sa brzinomerom je još jedan ekran (možete da birate skin-ove, želite li da brzinu prikazuje digitalno, analogno, sportski ili na starinski način). Automobil se Bluetooth protokolom povezuje sa Android i iOS telefonima i podržava Android Auto odnosno Apple Car. Umesto sistemske navigacije, koja je komplikovana (i skupa) za ažuriranje mapa, možete da koristite smartfon, koji preuzima ekran, crta put i daje zvučna uputstva. Sa telefona možete da reprodukujete i muziku, ili ćete MP3 fajlove staviti na USB disk, a Infotainment sistem će ih reprodukovati, uz mogućnost pravljenja play liste. Sve to se automatski kombinuje sa drugim sistemima automobila - ako vas neko zove telefonom, muzika će se utišati.
Dosta je truda uloženo u prepoznavanje glasa, odnosno mogućnost da kažete šta vam treba a da automobil to "razume". Ne radi se samo o zvanju telefonom, nego o izboru muzike, navigaciji, pa i nekim operacijama bitnim za vožnju. Na žalost, u našim uslovima sve to je od skromne koristi. Srpski jezik nije podržan, engleski jeste ali... Recimo, kad mu kažete da pročita upravo pristigli SMS, nećete ništa razumeti - ponekad pustim da mi pročita SMS od Parking servisa kada sam platio parking u zoni, i nema šanse da se ne nasmejem. Još gore, trebalo bi da, kada hoćete nekog da pozovete, kažete call ime mobile ili call ime home, a on to upari sa onim što piše u imeniku smartfona. Mehanizam funkcioniše samo kad zovete neku Anu ili Emu. Najzad sam se dosetio da sebi pošaljem SMS u kome je ime, pa onda slušam kako će ga auto izgovoriti i pamtim da tako treba i ja da ga kažem. Recimo, ne kaže se call Jeca nego "kol Džeka".
Jednom prilikom pokazujem društvu novi auto, i dođe se do komandovanja glasom. Kako izgovoriti call Lidija tako da zaista pozove Lidiju iz imenika? Probao sam par varijanti, ali ne uspeva (trebalo je reći nešto nalik na Lajdža). I najzad, da budem pametan, kažem da mi pošalju SMS u kome piše samo Lidija. Pošalje mi ona SMS, zazvoni telefon da je SMS stigao, ali kolima ne stiže. Da malo sačekamo... ne stiže. Pošalje opet, ne stiže. Najzad shvatim da mi se nešto dešava na ruci, i promrmljam da je "pametni sat preuzeo SMS-ove, pa oni stižu satu, a ne automobilu". Eno i dalje mi se smeju.
Podrazumeva se da ovako high tech auto možete da servisirate samo kog ovlašćenog dilera, a ni to nije baš lako. Desilo mi se da se neko na parkingu tržnog centra "Ušće" malo naslonio na moj prednji branik. Toliko malo da se to moglo videti samo kao neka nepravilnost na registarskoj tablici, otprilike je pipnuo tablicu svojim branikom, ali dovoljno da se prednja kamera spusti nadole i da snima put, umesto čitavog prostora ispred. Otišao sam u servis, oni su očas ispravili kameru, ali se posle toga dešavalo da javi Service Driver Assist System i posle toga (do gašenja motora) ne rade funkcije kao što je prepoznavanje kola/pešaka ispred, upozorenje na sudare, adaptivni tempomat...
U servisu su tvrdili da se sistem dekalibrisao, pa kamera ne gleda baš kako treba. Meni je to bilo sumnjivo objašnjenje, pošto je prepoznavanje saobraćajnih znakova sve vreme (otkako su ispravili kameru) radilo savršeno. Ali šta ja pa znam... Rekli su da kamera treba da se kalibriše, ali za to treba imati neku "šemu" koju im Opel još nije poslao jer je ovo "nov model". Najzad je i ta "šema" stigla, ali kalibracija nije otklonila problem.
I tako su kola morala da prespavaju tri noći u servisu, i najzad je problem rešen, u saradnji sa nemačkim kolegama. Ispostavilo se da se čitav sistem ne zasniva samo na kameri, nego ispod branika postoji i prednji radar. Pri "sudaru" se, osim kamere, malo pomerio i radar, i to toliko malo da nije prijavljena posebna greška, a opet dovoljno da se ne slaže s kamerom. Trebalo ga je pomeriti za nepun milimetar ulevo, naravno pod kontrolom posebnog softvera koji su Nemci aktivirali. Posle toga je sve bilo u najboljem redu.
I šta najzad reći... da, automatska vožnja je lepa stvar, ali zavisi od mnogo tehnike, pa mnogo stvari može da otkaže. No i dalje sam optimista i verujem da ćemo za par godina sesti u kola, reći kuda idemo i onda mirno gledati kroz prozor ili kuckati u kompjuter dok ne stignemo. Biće tu svakako problema o kojima će novine sa zadovoljstvom pisati, ali tako je bilo i sa drugim novotarijama - prvi automobili su imali sto mana, pa opet ubrzo nikome nije padalo na pamet da se vozi u konjskim kolima...