Mogao bih da napišem knjigu o raznim kvarovima koji su me mučili prethodnih decenija. Od crkavanja hard-diskova, preko monitora sa "mrtvim" pikselima i čitavim svetlim trakama, tastatura koje rafalno ispaljuju blankove, DVD pisača koji grebu diskove, pa do konferencijskih kamera koje se "izgube" tačno na kraju desetog minuta razgovora. Nekada su takve stvari bile uglavnom ograničene na kompjutere i njihovu neposrednu okolinu, ali otkad se "pametna" oprema rasula po kući, kvarovi ne remete samo rad, nego i funkcionisanje domaćinstva. Njihovo dijagnostikovanje može predstavljati prilično složenu proceduru, a otklanjanje donosi troškove. Ali šta se može, nećemo se valjda vraćati u stari "glupi" svet, kada je svako mogao videti da je sijalica crkla i zameniti je... U to ime evo nekoliko crtica o stvarima koje su mi se dešavala prethodnih meseci.
Jedne večeri, pred spavanje, sam otvorio iPad i bacio pogled u aplikaciju na kojoj vidim snimak sa svih kamera za nadzor, čisto da se uverim da je sve u redu. Dve kamere koje "pokrivaju" ulaz nisu prikazivale ništa – povremeno se slika pojavljivala pa nestajala. Pogledao sam onda na Samsung Android telefonu, tamo je sve izgledalo normalno. Otišao sam na spavanje sa komentarom "ko to kaže da na Apple uređajima sve radi samo od sebe".
Sledećeg dana primetio sam da ni na Android-u sve ne izgleda sjajno, kao da je video sa nekih kamera bio krzav, a Linux snimač je imao prilično mnogo izgubljenih frejmova. Restartovao sam kamere (dobro je da su dve, inače bih pomislio da je kamera u kvaru), resetovao uređaje, čak i promenio kablove od switch-a do patch panela, ali stanje se nije popravilo. Štaviše, iz sata u sat je postajalo sve lošije. Dve "prednje" kamere su prestale da se odazivaju, a njihova "bolest" je prešla i na ostale kamere koje su gubile frejmove, a onda i obustavljale komunikaciju. Trebalo je da shvatim odmah – problem se prvo ispoljio na kamerama veće rezolucije (8 megapiksela), koje prema tome šalju više podataka, kasnije je prešao na 5 Mp kamere, pa na full HD...
I tako sam se najzad logovao na PoE switch (trebalo je setiti se lozinke, pošto tamo nisam svraćao godinama) i sve je postalo jasno – u sistemskom dnevniku uređaja zabeležen je ogroman broj kolizija paketa podataka. Zašto? Nisam mogao da smislim nikakav odgovor pametniji od "switch polako crkava". Dvestotinak evra kasnije, instalirao sam novi switch i sve je odjednom bilo u redu. Stari sam dao prijatelju koji iz hobija pokušava da popravlja raznu opremu, i baš juče sam saznao da switch može samo da se arhivira u kantu za đubre. Šta se na njemu pokvarilo – nikad nećemo saznati.
Usred rada na decembarskom izdanju PC Press-a primetio sam da, sedeći kod kuće, ne mogu da otvorim InDesign dokument na redakcijskom serveru. Šta se dešava, nestalo struje u Redakciji? Pukla tamošnja Internet veza? Ne, redakcijski ruter se normalno ping-ovao, server je aktivan, samo ja ne mogu da se povežem ni na jedan tamošnji računar.
Najzad sam shvatio ono što je najteže prihvatiti – da problem nije drugde (u Redakciji), nego kod mene – promenila se moja IP adresa, a tamo je, iz razloga bezbednosti, zabranjen pristup svim "nepoznatim" IP adresama. Ali zašto se moja adresa promenila? Jedini razlog je mogao biti što moj primarni kućni link, Orion telekom optika, ne radi. I zaista – logovao sam se na kućni MikroTik i video da se on automatski prebacio na backup link, mts optiku. Nisam ni primetio da je pristup Internetu sporiji, ali jesam primetio da je put kojim podaci putuju u svet promenjen.
Šta je, dakle, sa linkom? Može biti gomila razloga zašto optika ne radi, ali je ovde srećom bio onaj najjednostavniji. Kada sam otišao do rack-a, video sam da medija konverter za optiku uopšte ne svetli, kao da nema napajanja. Onda sam izvadio voltmetar, izmerio šta daje ispravljač i video da je on crkao. Srećom imao sam univerzalni ispravljač pa sam ga podesio na 9 volti, našao odgovarajući džek i optika je proradila, koliko da završim dnevni posao.
Pošto me je mrzelo da zbog takve sitnice zovem podršku, dogovaram se kada da dođu da zamene uređaj, čekam ih i sve što ide oko toga, zaključim da je prostije da kupim nov ispravljač. Pozovem obližnji Kelco, imate li 9 V ispravljače, imamo. Pošaljite mi jedan. Ali sa kakvim džekom? Pa onaj što u sredini ima rupu, kako se to već zove, barrel konektor? Dobro, ali koliki je prečnik tog otvora u sredini? Gledam ja otvor, uzmem lenjir, pa tako, negde oko 2 milimetra. Možda malo više. Ali koliko više? Postoje konektori sa "buretom" od 2.1 milimetra i od 2.5 milimetra.
Kako to izmeriti... Najzad se setim nonijusa. Auh, nisam ga uzimao u ruke još od osnovne škole i časova fizike, ali ga imam negde među alatom. A nonijus ima zgodne "noževe" kojima može da se meri prečnik otvora. Nađem ga, samo kako se beše to koristi... sećam se da je bila neka mnogo pametna ideja da se devet milimetara podeli na deset delova, i onda mogu da se očitavaju deseti delovi milimetra. Potražim malo po Internetu, i saznam da je na engleskom Nonius ime za vrstu konja (!?), a da se alatka zove Vernier caliper (svakoga dana čovek nešto novo nauči), i najzad premerim da je prečnik otvora "mog" ispravljača 2.1 mm. Doduše primetio sam da je očitavanje te vrednosti mnogo teže nego kada sam prethodni put koristio nonijus, u sedmom osnovne. Tada se nekako sve odmah videlo, a sada je potrebna lupa, slikanje mobilnim telefonom i uveličavanje slike... valjda su se oznake vremenom malo obrisale. Tako da ću za sledeću sličnu priliku kupiti u međuvremenu napravljeni "digitalni nonijus" koji naprosto ispiše vrednost na povelikom displeju.
Izlazeći iz radne sobe, pre par meseci, čuo sam neko pištanje. Kod mene ima svakakve opreme koja pišti kad joj nešto nije po volji, ali zvuk je nestao dovoljno brzo da nisam mogao da mu lociram izvor. Dobro, pištaće već ponovo... Ispostavilo se da je pištanje bilo retko i kratko, mala je bila šansa da ga uopšte čujem, a kamoli da shvatim odakle dolazi. Potrajalo je to nekoliko nedelja dok jednom nisam gledao film i konačno čuo pištanje koje nije dolazilo iz radne sobe, nego iz komode ispod televizora. Tri zvuka i prestane.
Tek tada sam se setio da imam mali APC BackUPS 1400 koji štiti televizor, risiver i Intel NUC računarčić sa koga reprodukujem filmove. Prelistao sam uputstvo za UPS i ustanovio da tri zvuka znače "greška pri automatskom testiranju baterije". APC povremeno (na nekoliko dana) automatski isključi napajanje iz mreže i proba da napaja opremu iz baterije; ako se baterija prebrzo troši, vreme je za zamenu. Dotična baterija je bila prilično nova, iz januara 2021. godine, i očekivao bih da radi negde do sredine 2024. Zato sam otkačio napajanje i pustio opremu da radi dok se baterija ne potroši, što je potrajalo preko sat vremena; sasvim normalno vreme. Zaključio sam da test prikazuje problem koji realno ne postoji, a uostalom možda će pražnjenje i ponovno punjenje baterije biti po nju blagorodno. Možda pištanja više neće biti.
Pusti snovi – nekoliko dana kasnije opet sam čuo pištanje. Uz parolu verujmo-u-ono-što-želimo-da-verujemo, odlučio sam da isključim zujalicu, da me ne nervira. Ali je to lakše reći nego učiniti – nekad su BackUPS-ovi imali mikroprekidač kojim se gasila zujalica, a sada sve to mora softverski. Priključio sam laptop na USB port UPS-a i pokrenuo već instalirani PowerChute softver, koji je odmah prijavio da moj UPS nije prepoznat. Toliko o APC-ovoj standardizaciji. Odem na sajt i instaliram noviji PowerChute, prepozna UPS ali nigde opcija za kontrolu hardverskih parametara uređaja. Pogasio sam sve notifikacije, ali je zujanje ostalo.
Pošto sam malo guglao na tu temu, shvatim da sam greškom instalirao PowerChute Personal Edition, dok je za preciznije podešavanje potreban PowerChute Business Edition; sreća da su oba besplatna. Tu sam zaista isključio zujalicu i rešio problem, barem na neko vreme. Meseca dana kasnije, UPS je počeo da pišti neprekidno, signalizirajući da je baterija potpuno propala. Morao sam da ga isključim i sad čekam zamenu baterije, sve nadajući se da će se na tome sve završiti i da neće morati da se servisira i elektronika uređaja... ili da se kupuje novi UPS.
Punjive baterije postaju sve veći problem i sve veći trošak. Sećam se da sam još početkom 2004. godine kupio dve Gigaset S1 slušalice i da sam njima bio veoma zadovoljan. Kvalitetni fiksni telefoni, čije NiMH baterije služe po čitavu deceniju – tamo negde 2015. sam primetio da se akumulatori prazne brže nego ranije, pa sam ih promenio iako to nije ni bilo neophodno, ali prošlo 10 godina pa... Ti promenjeni akumulatori savršeno rade i danas.
A onda sam početkom 2010, ohrabren pozitivnim iskustvom, kupio nekoliko tada modernih Gigaset slušalica, "obični" modeli C59X i "luksuzni" modeli S79X. Najgora kupovina u istoriji: ti telefoni upropaste baterije za svega 6 meseci, posle čega nemate ni minut razgovora sa punim akumulatorima. Očito modul za punjenje nije dobro realizovan, pa prepunjava akumulatore i tako ih uništava. Probao sam sa raznim receptima za "formiranje baterije", bunio se kod podrške i dobio informaciju da je "predviđeno da se na svakom telefonu razgovara po 2 sata dnevno, i da on ne sme stalno da bude u punjaču". Pa s kim toliko da pričam i ko će da broji telefonu minute u punjaču? Uostalom, kako su deceniju stari S1 radili bez ikakvih problema, makar nikad sa njih ne razgovarali? Bez odgovora...
Najradije bih pobacao sve te Gigaset-e i prešao na nešto drugo, ali je bilo kasno – već mi je kućni interfon realizovan na bazi Gigaset HC450 uređaja i još mi je Voja Antonić napravio sklop kojim se to povezuje sa KNX pametnom kućom; ko sad da sve to menja. I tako sam počeo da na kupujemprodajem.rs vrebam polovne Gigaset slušalice i kupujem razne modele, tražeći neki koji ne uništava baterije. Nevolja je u tome što je za svaki test potrebno po 6-8 meseci. Trenutno sam u stadijumu da verujem u C47X slušalice, a ako treba luksuzna varijanta SL400. One svakako izdrže više od godinu dana, a da li će izdržati deceniju... reći ću vam za 9 godina. Ili ranije, ako ne izdrže.
Na Gigaset-u barem mogu da se menjaju baterije, ali šta reći o punjivim baterijama u raznim mašinicama za brijanje, četkicama za zube, satovima, slušalicama i drugoj sitnoj elektronici? Posle 5-6 godina baterije propadnu i vi bacite sasvim upotrebljiv uređaj samo zato što ne možete da zamenite akumulator. Dobro, na YouTube-u ćete za svaku takvu zamenu pronaći recept, ali kad vidite koliko je to komplikovano (kao da je mašinica za brijanje svemirski brod) verovatno ćete odustati. Na šta proizvođači nemaju nikakvih primedbi, pošto vam lepo uzmu pare za novi uređaj, koji još podržava umrežavanje, Bluetooth...
Hoćemo li doživeti da se uređaji sami popravljaju? Ima takvih rešenja, recimo memorijski čipovi i SSD-ovi sami primećuju neispravne ćelije i premošćuju pokvarene flip-flopove nekim unapred pripremljenim rezervama; korisnik ne primeti problem sve dok se sve rezerve ne potroše. Nažalost, takve ideje su teško primenjive na komponente većih dimenzija.
Ako već nema automatske popravke, može li se makar naslutiti približavanje problema, pa da se on popravi pre nego što nastupi? Doživeo sam i to. Pre nekoliko godina sam, zajedno sa kolegom Borisom Stanojevićem, napravio kontroler za bojler, zasnovan na Arduino i Raspberry Pi računarčićima. Povezao sam ga na veliki bojler za centralno grejanje vode u kući i pomogao je da se uštedi dosta struje, pošto u raznim periodima dana grejem vodu na razne temperature, u skladu sa kućnim potrebama. A i lepo je zabavljati se i programirati kontroler.
Između ostalog, kontroler mi svakodnevno piše e-mail poruke o svojim aktivnostima, čisto da proveravam da li je sve u redu. Eto, ako je nedelja ili praznik, kada mi niko ne piše, barem me se sete bojler, alarm, usisivač... I ja stvarno pročitam te poruke. U neko doba letos mi se učinilo da bojler dnevno radi više vremena, 140 minuta umesto uobičajenih 120. Ali nisam na to obraćao pažnju. Nedavno sam primetio da je vreme poraslo na skoro 200 minuta – voda je i dalje bila jednako topla, potrošnja struje nije bitnije skočila, ali je to produžavanje vremena rada moralo imati neki uzrok. Pozvao sam majstora i pokazalo se da su dva od tri grejača na bojleru propala, radio je samo jedan. Da poruka nije bilo ili da na njih nisam obraćao pažnju, crkao bi najzad i treći grejač (kao oni zupci na češlju u vicu o Škotlanđaninu) i onda tople vode više ne bi bilo. Eto, sad znam taj scenario i mogu da ugradim neku dodatnu pamet u kontrolorov softver, ali kome bi takvi testovi pali na pamet pre nego što se problem zaista ispoljio?
Mnogo uređaja neminovno znači mnogo kvarova. Ako svaki uređaj ima neki svoj MTBF (mean time between failures, srednje vreme između kvarova), prosta matematika kaže da će, uz dovoljno opreme, stalno nešto biti u kvaru. Prevencija pomaže, ali će nas neminovno stizati neprijatna iznenađenja.
Kako je to nekad bilo jednostavnije... Zamišljam da je faraon Keops, tamo negde 2600. godine pre Hrista, pozvao svog vezira Hemona i naredio mu da sagradi najveću piramidu na svetu, koja će biti visoka 280 kubita (bezmalo 150 metara) i koja će opstati bez posebnog održavanja sledećih 5000+ godina. I eno je Velika piramida u Gizi, stoji i dan-danas. A sad zamislite da neko u ovom veku nauke i tehnike zatraži gradnju kuće koja će izdržati bez održavanja ne 5000, nego 5 godina – svi neimari bi to obećali, smejući se u sebi. Možda je tajna u tome što se Keops, ako nešto ne valja, ne bi pozivao na garanciju, zamenu komponenti u zakonskom roku i slične stvari, nego bi arhitektama i graditeljima odsekao noseve i uši ili bi ih po kratkom postupku povešao. Ali ipak nije sve u tim snažnim argumentima: stari Egipćani su koristili pesak u prirodnom obliku, a mi ga danas transformišemo u silicijumske čipove. I tu počinju lepote... ali i problemi.