Pretprošle srede Klub programera se okupio na tradicionalnom sastanku, nažalost ne uživo već preko Zoom-a, ali daj šta daš. U lepom društvu i zanimljivom razgovoru, sastanak je potrajao do 02.30 časova noću. Kada smo se (virtuelno) razišli, zaključim da je pravo vreme za večeru, a onda shvatim da nema kifli. Nije ni čudo, kad sam čitavog dana sedeo kod kuće i nisam ih kupio. I onda dal' bih stavio neki hleb u toster ili da idem u gluvo doba po kifle...
Sa pravom ćete se zapitati kako mogu da idem po kifle kad je odlukama našeg premudrog Kriznog štaba posle 9 uveče sve zatvoreno. Ima tu čitava "priča u priči" koju ću pomenuti samo ukratko. Na dan kada su "mere" stupile na snagu, uspeo sam da malo zakasnim u pekaru i kad sam već mislio da ću ostati bez večernjeg sledovanja, iz lokala je iskočio neki deda koji je rekao da oni i dalje rade, ali isključivo dostavu. Da zovem telefonom i naručim šta hoću, i on će mi to dostaviti. Dostaviti - gde? Pa upravo tu gde sam, do 50 metara od pekare. Tako je i bilo. Kada sam došao kući, napisao sam kratku i vedru priču o ovom doživljaju i poslao je u elektronsku konferenciju pomenutog Kluba programera. Konferencija je interne prirode, ali su očito neke kolege priču prosleđivale drugima, ovi trećima i tako je sledećeg dana ona osvanula na društvenim mrežama, a nešto kasnije i na raznim portalima i u novinama. Malo su je tu i tamo preradili, izbacili nešto, nešto dodali, ali osnovna priča i dalje živi svoj život - guglajte "Živeće ovaj narod" i "pekara", pa ćete je naći na gomili mesta. Doduše nigde ne piše da sam je ja napisao, pa zato koristim ovu priliku da otkrijem svoj inkognito.
Vratimo se ipak ovoj priči. Dakle, pekara postoji, dostava ispred nje radi od 0 do 24, što se ne bih malo provozao... I tako, sednem u kola, izvezem se iz garaže i krenem uz ulicu kad nešto pijukne. Šta je bilo, telefon se diskonektovao od infotainment sistema automobila. Zašto se diskonektovao? Ček da vidim, telefon, telefon... opa, nema telefona. I nema torbice u kojoj nosim stvari kao što je telefon, ključevi, dokumenta... Telefon je negde u kući, dovoljno blizu garaže da je uspeo da se poveže sa kolima (inače bih odmah primetio da ga nemam), a kad sam se udaljio, naravno da se diskonektovao.
Šta sad da radim, da li da se vozim do Čubure, ako me negde zaustave nemam dokumenta? Ali zašto bi me zaustavljali, retko ima policije u okolini, treba samo obići Crveni Krst gde se ponekad utabore. A opet, Marfi... bolje ipak da se vratim po torbicu.
I tako napravim krug, vratim se do kapije, pritisnem taster na daljinskom upravljaču koji treba da otvori nju i garažna vrata kad ono... ništa.
Zašto ništa... i to ima svoju priču. Garažna vrata i garažna kapija povezani su sa pametnom kućom. I dalje mogu da se otvore sopstvenim "glupim" upravljačem, ali je "prava stvar" da ih otvaram upravljačem povezanim sa Jablotron alarmom, koji je opet povezan sa pametnom kućom. Pritisnem jedan taster a otvore se i kapija i vrata, umesto da na običnom upravljaču pritiskam dva tastera, što je, zar ne, značajan dobitak. A osim toga je i sigurnije, pošto Jablotron upravljač koristi dvosmernu kriptovanu komunikaciju sa bazom. Taj pametni upravljač, koji stoji u kolima, mi je pre desetak dana, pošto pisne da se kapija otvara, pištao još jednom, palio crvenu sijaličicu i istovremeno mi slao e-mail (da, da, dopisujem se sa svojim daljinskim upravljačem) u kome piše da treba uskoro promeniti bateriju. Ali ja nisam znao kako se to menja, ni koja je baterija, bio sam u poslu i mrzelo me da se time bavim. Kao, ovo za sada radi, ako jednom baš i ne bude radilo, imam klasični upravljač... a mogu da otvorim kapiju i sa telefona, iz aplikacije alarma, iz aplikacije pametne kuće... Problem je u tome što su i telefon i drugi upravljač ostali u torbici, a torbica je ostala u kući, iza zatvorene kapije.
Ko bi pomislio da će od svih prethodnih dana baterija u pametnom daljinskom upravljaču uspeti da radi par minuta ranije i da zatvori kapiju, a sad kad je treba otvoriti, baterija istrošena. Koja je verovatnoća da se tako nešto desi? Marfi u svom najboljem izdanju.
I šta sad? Tri noću, svi u kući spavaju, a i da ne spavaju, pametna kuća je isključila zvona.
Padne mi na pamet da se odvezem do Redakcije, tamo imam rezervni set klasičnih ključeva od kuće, ali opet, voziti se bez dokumenata još veći put... A osim toga, kad sam preturio po kaseti, videh da tamo nemam rezervne ključeve od Redakcije.
Dakle šta ostaje, da molim nekog prolaznika da otvorimo kapiju sa njegovog telefona? Samo što u tri noću baš i nema prolaznika u mojoj ulici, a osim toga trebalo bi čoveka ubediti da instalira Firefox (jer glupi Chrome iz nekih sigurnosnih razloga odbija da se poveže na kontroler pametne kuće), baš bih ga ugnjavio... Osim toga, koja ono beše IP adresa kuće? Eh, što nemam rezervni telefon...
I tu mi sine sretna misao da u kaseti kola imam rezervni telefon, neki stari HTC sa pripejd karticom. Eto rešenja. Uzmem HTC, naravno i njegova baterija je prazna, ko zna kad sam ga zadnji put uključivao. Pa dobro, imam punjač za kola. E da, ali kabl koji u kolima koristim je USB 3.1, a ne Micro USB koji koristi HTC. Dobro, imam u gepeku među alatom neke kablove, nađem srećom Micro USB, priključim, upalim motor, čekam... čekam... čekam... i najzad se HTC uključi. Ura, rešen problem.
Sačekam ja da se Android podigne, što je potrajalo, sav srećan otvorim Firefox kad... znate li "Pesmu o Maksimu" Čika Jove Zmaja:
E sad samo nek pročita,
Pa je srećan, ali jao!
Još jedanput, dvaput jao!
MAKSIM NIJE ČITAT ZNAO
TELEFON NIJE KREDITA IMAO
Moj mobilni operator posle dva meseca neupotrebe ostavi "živu" SIM karticu, mogu da te zovu, ali ti ne možeš da zoveš druge... i ne možeš da koristiš Internet. Baš lepo.
I šta sad? Ima li negde u okolini radnja koja "dostavlja doplatu kredita"? Ne bih rekao.
Uz malo dodatnog razmišljanja, padne mi na pamet srećna misao da sam ja zapravo fizički ispred kuće - mora biti da telefon može da "dohvati" kućni Wi-Fi. Naravno, tokom tog razmišljanja sam ugasio motor, pa se i telefon u nedostatku struje odmah ugasio. Opet sačekam da se podigne Android, probam... nema Wi-Fi. Ali mora da može... Siđem malo kolima niz ulicu da budem u pravcu prozora radne sobe, otvorim prozor suvozačkog sedišta, izađem napolje, izvadim telefon kroz prozor, podignem ga uvis (sreća da je kabl prilično dugačak) i u zlo doba - eto jedne Wi-Fi crtice. I onda, držeći telefon iznad glave, kucam username, password, promašim password, izgubi se Wi-Fi, opet se uspostavi, i najzad dođem do glavne Web strane kontrolera, pa pritisnem taster za otvaranje kapije. Sezame, otvori se! I onda divan zvuk Zuuuu...
I tako uzmem svoju torbicu sa alatima, pa na dostavu kifli. Bile su slađe nego ikada.