Koleginica je učestvovala u nekoj TV emisiji i zamolila me je da taj njen nastup snimim, eto, da ga sačuva. Nekad je bilo lako: ubacite kasetu u video-rikorder i pritisnete crveni taster. Otkako smo prešli na ravne ekrane i televiziju veće rezolucije, problem je postao (gotovo) nerešiv. Dobro, možete da pretvorite svoj mobilni telefon u kameru i snimate nastup sa ekrana, ali je to nedostojno čoveka (da ne kažem geek-a).
Većina problema vezanih za snimanje video-sadržaja potiče od iskonske dileme ima li korisnik pravo da snima program koji gleda na svom televizoru. Sredinom sedamdesetih, kada su se na tržištu pojavili prvi video-rikorderi, Sony (kao proizvođač prve Betamax opreme) i Universal City Studio (kao nosilac prava na mnoge filmove) su vodili oko toga složen spor koji je najzad stigao do američkog Vrhovnog suda. Tamo je 1984. godine, posle nekoliko nedelja verbalnog rata, sud tesnom većinom 5:4 zaključio da individualni korisnik ima pravo da snima program, za lične potrebe. Na toj odluci suda izrasla je moćna industrija video-rikordera, a vlasnicima autorskih prava nije uspelo čak ni da lobiraju Kongres da donese zakon kojim bi se dodatno oporezovala prodaja praznih video-kaseta. Nema potrebe da žalite tešku sudbinu filmske industrije – oni su prodajom filmova na kasetama stvorili novo tržište i zaradili milijarde. Ali su nastavili da sa neodobravanjem gledaju kućnog korisnika koji ima čitavu kolekciju snimljenih filmova, serija, utakmica...
Svojih pet minuta dočekali su krajem prve decenije XXI veka, kada smo umesto CRT ekrana počeli da nabavljamo veće, lepše, lakše i tanje plazma ili LCD modele, a rezolucija slike se polako povećavala. Kablovski i IPTV operatori počeli da prelaze na digitalno emitovanje, pa smo ispred televizora postavljali set-top box. Da, slika je bila lepša, ali promenilo se još nešto što mnogi nisu ni primetili – nestala je mogućnost snimanja TV programa.
Stvar je neobična – i dalje se između set-top box-a i televizora komunicira analognim video-signalom, ali kada tu postavite neki DVD rikorder (npr. Philips HDRW 720) pa pokušate da snimate, dešavaju se razne stvari: ili dobijete nestabilnu sliku koja gubi sinhronizaciju a boje se povremeno menjaju, ili dobijete poruku da snimanje nije moguće ili (što je najneobičniji slučaj primećen na novijim DVD rikorderima) uspešno snimite program na hard-disk uređaja, ali kada pokušate da ga posle prenesete na DVD, dobijete poruku da to nije dopušteno.
Šta se zapravo dešava? Distributeri sadržaja su jedva dočekali priliku (tehničku mogućnost) da zaobiđu omraženu odluku američkog Vrhovnog suda iz 1984. godine i efektivno zabrane korišćenje video-rikordera. Ako se takva odluka i može prihvatiti kada se radi o premijum sadržajima kao što je HBO, potpuno je nejasno zašto bi operatori zabranjivali da se snima, recimo, RTS 1 koji se i onako emituje u etar i za koji plaćamo TV pretplatu. Ali, operatori su tako odlučili – sprečiće snimanje svega što ide kroz njihov set-top box. Primenili su Makroviziju, staru ideju kojom su štićene video-kasete sa filmovima.
Uprošćeno rečeno, Makrovizija se oslanja na AGC (automatic gain control) čip ugrađen u video-rikorder. Taj čip je u normalnim uslovima zadužen za poboljšanje kvaliteta reprodukcije tj. prilagođavanje različitim trakama i snimcima različitog kvaliteta. AGC čip pojačava slabe signale sa trake a ublažava prejake. Pokazuje se da AGC čip ne pravi razliku između vidljivog i nevidljivog dela slike, iako PAL i NTSC standardi propisuju da nekoliko linija pre i iza vertikalnog sync impulsa ne ulaze u vidljivi deo ekrana. Makrovizija umeće lažne sinhronizacione impulse u VBR (vertical blanking region). AGC čip detektuje te impulse i "zaključuje" da je (inače potpuno korektna) slika postala previše tamna, pa je posvetli na "normalan" nivo. Trenutak kasnije signal se menja pa AGC "zaključuje" da je slika previše svetla i počinje da je zatamnjuje. Na taj način je slika koju gledalac vidi čas suviše svetla a čas suviše tamna, boje se menjaju i rezultat je neupotrebljiv. Televizori proizvedeni početkom ovog veka dobili su zaštitni softver koji prestaje da prikazuje sliku čiji je kvalitet ispod nekog zadatog praga pa će gledalac presnimljenog filma, posle nekoliko promena kvaliteta prikaza, uživati u praznom plavom ekranu.
Makrovizija je "preživela" prelazak u digitalni svet: trebalo je sprečiti kupca DVD diska da presnimi film na VHS kasetu. Film snimljen na disk ne može da sadrži izobličenja sync impulsa koje Makrovizija podrazumeva, ali se ti impulsi mogu naknadno, veštački generisati. Pošto svaki DVD ne mora da bude zaštićen, u zaglavlju sektora su uvedeni trigger bitovi koji aktiviraju razne nivoe Makrovizije: bez zaštite, osnovna zaštita i/ili unapređena Colorstripe zaštita u dve ili četiri linije. Tako izdavač diska odlučuje koliki će iznos platiti kompaniji Microvision i koliko će čvrstu zaštitu imati.
Sličan princip su primenili i konstruktori raznih set-top box-ova za kablovsku ili IP televiziju – uređaj generiše signal u koji je ugrađena Makrovizija, pa se taj signal korektno prikazuje na televizoru, ali "zbunjuje" eventualne uređaje za snimanje. Moderniji uređaji za snimanje detektuju oštećenja signala i uklanjaju ih, ali uz snimak zapisuju da je sadržaj zaštićen, pa posle odbijaju da ga snime na DVD ili pošalju preko mreže.
Sve se to može zaobići uređajem koji se zove Video Signal Copy Decoder (ili slično) i koji "čisti" video-signal. Proizvodnja i prodaja ovakvih uređaja je potpuno legalna – nekoliko tužbi je brzo odbačeno, pošto su proizvođači Video Clarifier-a staloženo objasnili da njihova oprema samo popravlja sync impulse koji su iz nekog razloga oštećeni i da je u dokumentaciji jasno navedeno da se primenom takvog uređaja ne smeju kršiti autorska prava.
Vremenom je potreba za Video Clarifier uređajima bila sve manja, pošto se hakerski posao preselio u digitalni domen. Godine 2002. Jon Lech Johansen je publikovao DeCSS program koji dešifruje DVD-Video diskove i svaka zaštita u analognom domenu je postala besmislena. Uz program kao što je AnyDVD svako je mogao da skine zaštitu i napravi kopiju diska (nadajmo se – samo za sopstvenu arhivu).
Uređaji koji popravljaju video-signal su "oživeli" kada su set-top box-ovi vratili Makroviziju u život i sprečili snimanje TV programa – Video Signal Copy Decoder, kada ga postavimo između set-top box-a i DVD rikordera, i dan-danas omogućava snimanje analognog signala. Ali ko još koristi analogni signal...
Danas slika do televizora stiže HDMI (kod monitora se češće koristi DisplayPort) kablom, u digitalnom obliku – nema Makrovizije koju bi neki nezavisni uređaj mogao da "popravi". Ipak, to ne znači da su propušteni bitovi "slobodni": zajedno sa standardima za komunikaciju Intel je, u saradnji s Holivudskim studijima, promovisao i zaštitu koja se zove HDCP, što se obično prevodi kao High-Definition Copy Protection, mada je zvanično u pitanju akronim od High-bandwidth Digital Content Protection.
HDCP sprečava da signal koji Blu-ray plejer šalje televizoru snimite i tako napravite kopiju filma. Stvar funkcioniše tako što tvorac uređaja (televizor, Blu-ray plejer, softverski plejer...) licencira od Intel-a kod, i onda može da dekriptuje ono što mu drugi (takođe licencirani) uređaji šalju. Poučen primerom DVD zaštite koju je upropastio DeCSS hack, Intel je predvideo da bi neki od kodova mogao da "procuri", i napravio proceduru opoziva kodova. Ako licenciraju tehnologiju nekoj firmi pa se ona pokaže nesolidnom, Intel opozove dodeljeni kod i budući televizori više ne dekoduju sadržaj koji stiže s takvog uređaja. Osmišljena je i kontraverzna procedura koja omogućava da već prodati uređaji budu reprogramirani (možda preko Interneta, ili ubacivanjem novog Blu-ray diska) tako da opozovu "zabranjene" kodove.
HDCP nije slavno prošao – već u septembru 2010. nepoznati haker je uspeo da probije zaštitu i, prilično ponižavajuće po Intel, otkrije njihov master kod koji omogućava generisanje i opoziv drugih kodova – na Pastebin.com se pojavila matrica od 40×40 56-bitnih brojeva koji čine masterkey. Time je zaštita u temeljima razbijena, ali to nije značilo da se sadržaji lako snimaju: fullHD pokretna slika podrazumeva prenos ogromne količine podataka, i potrebna je ozbiljna procesorska snaga da se to u realnom vremenu dekriptuje i komprimuje, a snimanje nekomprimovanog fullHD videa zahtevalo bi izuzetno brzu eksternu memoriju velikog kapaciteta (SSD), što bi koštalo previše za amatersku primenu.
Ono što je teško kompjuteru opšte namene može da obavi namenski čip, pa su se 2016. godine pojavili prvi specijalizovani procesori koji "raspakuju" HDMI signal – takozvani HDMI splitter-i. Kao i Video Signal Copy Decoder, HDMI splitter nije namenjen uklanjaju zaštite – to je uređaj koji zadovoljava sasvim legitimnu potrebu da signal s jednog izvora paralelno prikažete na dva ekrana. Da bi se to uradilo zaštita mora da se skine, a onda pri slanju signala baš i ne mora da se ponovo generiše. I tako je ukucan poslednji ekser u kovčeg HDCP zaštite.
Svi HDMI splitter-i nisu rođeni jednaki, i često je potrebno modifikovati kupljeni uređaj tako da uklanja zaštitu. Procedura je, kada se radi o HDMI splitter-ima zasnovanim na Explore Semiconductor čipsetu, opisana kao jedan od Hackaday projekata – autor je britanski haker čiji je pseudonim esar, a opis možete da nađete na adresi https://goo.gl/77BXwh. Ako ne biste da se bavite lemljenjem i premošćavanjem pinova, potražićete HDMI splitter koji je napravljen tako da ne generiše zaštite; ta osobina se retko pominje u reklamama, pa morate da se oslonite na nagoveštaje iz raznih foruma ili da kupite nekoliko uređaja, pa probate... srećom, splitter-i retko koštaju više od dvadesetak dolara. Ja koristim ViewHD 1X2MN3D koji se prodaje na Amazon.com-u – pogledajte https://goo.gl/5saN6j. To je mala siva kutija o kojoj jedva da može nešto da se napiše – s jedne strane priključite HDMI kabl koji vodi od vašeg set-top box-a, s druge strane HDMI kabl koji vodi do televizora, pronađete prazno mesto u (verovatno već pretrpanoj) razvodnoj kutiji za ispravljač samog splitter-a i... to je to. Program na ekranu izgleda kao i pre, ali ono što stiže kroz kabl više nije zaštićeno od snimanja.
Nije lako izabrati video-rikorder nove generacije: na tržištu je mnogo sistema koji su u stanju da "zarobe" sliku koja prolazi kroz HDMI kabl, a raspon cena je veoma širok, od pedesetak do nekoliko hiljada dolara. Sve zavisi od vaših potreba za snimanjem programa – koliko ćete to često raditi, koliko ćete dugo snimati u jednoj sesiji, koje formate zapisa zahtevate, da li je potrebna i neka dodatna obrada, kako se upravlja uređajem... Posle nekoliko proba koje nisu baš slavno prošle, do mene je stigao HDML-Cloner Box firme ClonerAlliance; na Amazon.com-u košta $99. To je još jedna omanja siva kutija s pratećim ispravljačem i 16 GB USB diskom.
Pošto ste sve povezali, upotreba je trivijalna: pritisnete veliki taster i snimanje počinje; trajaće dok ponovo ne pritisnete isti taster. Postoji mogućnost snimanja u 720p ili 1080i režimu i sve to uglavnom radi, mada ne baš savršeno. Teško bi se korišćenjem ovakvog uređaja snimali neki dugi filmovi ili celodnevni programi, pošto se posle nekog vremena pregreje i potencijalno zaglupi, ali za jedan nastup na televiziji sve obično prođe dobro. Ako vam treba nešto bolje, ista firma za više para prodaje moćnije snimače.
TV program se snima na USB flash disk u MP4 formatu; lako ćete ga prebaciti na PC ili Mac i tamo po potrebi dodatno obraditi i arhivirati. Ista konfiguracija može da se koristi i za snimanje signala s Blu-ray plejera, konzola za igre ili satelitskih risivera, sve dok oni funkcionišu na HDMI 1.3 sistemima. Za 4K filmove, Ultra HD Blu-ray diskove i nove formate, letvica zaštite je podignuta na veću visinu, a hakeri imaju novu zabavu.
Pošto sam čitavu ovu priču davno apsolvirao, nabavio i instalirao potrebnu opremu, snimanje jednog nastupa na TV je sasvim lak posao, zar ne? Tako sam i ja mislio, sve dok nisam seo ispred ekrana i dohvatio se daljinskih upravljača.
Uključim kablovski set-top box, uključim televizor, uključim HDML-Cloner Box, ali na ekranu piše da nemam pretplatu na ovaj kanal. Stvar je u tome što ja uopšte ne gledam televiziju, pa set-top box nisam uključivao više meseci. Možda je ostao na HBO kanalu iz vremena kada je on bio besplatan? Pređem na neki domaći program, nemam ni na njega prava. Zašto, zaboga? Isključim set-top box iz napajanja (srećom pa zbog toga ne moram da ustajem sa kauča, imam BroadLink utičnice koje mogu da kontrolišem sa smartfona), ponovo ga uključim, sačekam 10 minuta koliko traje update, onda sačekam i drugi update od 5 minuta i najzad dobijem sliku... ali samo poruku da nemam pravo ni na jedan kanal.
Šta ću, pozovem podršku. Vreme čekanja – manje od minuta. Neočekivano dobro. I zaista se skoro odmah javi neki lik, ja kažem šta je, dajte broj ugovora. Gde znam broj ugovora... lupaj po telefonu, nađem račun u e-mail-u, kažem mu, i on potvrdi da je sve plaćeno. Pa naravno da je plaćeno, plaćam vam svakog meseca a ne gledam televiziju, i evo sad kad mi je prvi put ove godine bila potrebno, ne radi. Žao mi je, kaže, sad ću vas proslediti na podršku. Pa šta ste vi? Ja samo proveravam da li je plaćen račun. Prosledi me on... i tu već kaže da je vreme čekanja duže od tri minuta. Zapravo je trajalo 27 minuta. Zaista nisu slagali, duže je od 3...
Najzad se javi operaterka. Kažem šta je, nema problema, sad će reći mom set-top box-u da ponovo povuče listu pretplata. Odakle da povuče? Pa sa servera, pošto dugo niste gledali on je izgubio listu a ne zna da je sam povuče. Jako pametno. Trenutak kasnije dekoder nešto napiše ali slike i dalje nema. Pošto je probala još nekoliko puta, operaterka me prosledi sledećem nivou podrške. Tamo se ponovi čitava priča i najzad kažu da moram manuelno da resetujem svoj set-top box. A kad kažu manuelno, misle veoma manuelno.
Da biste resetovali set-top box na fabričke vrednosti, treba da ga isključite (iščupate napajanje), pritisnete prvi, treći i četvrti tasterčić (gledano sleva) na panelu, pa držeći te tastere pritisnute, uključite dekoder i pustite tastere posle 15 sekundi. Onda na panelu ispiše CLR, pa nešto još mulja, pa ispiše DONE, onda ga još jednom "civilno" resetujete, podesite sve vrednosti i možete da gledate televiziju.
Sve to zvuči lepo ako ste neko spretan sa rukama i nogama, ali pritisnuti tri tastera, koji su blizu tako da prsti smetaju jedan drugom, ali taman toliko daleko da ne možete da pritisnete dva tastera istim prstom, i koji pri tom imaju kratak hod i vrlo lako iskoče nazad, i onda trećom rukom uključiti set-top box od pozadi... I još izdržati 15 sekundi a da ni jedan taster ne iskoči... e pa ja to ne umem, nisam oktopod. Dvoje ili troje ljudi bi to možda i uspeli, ali bio sam sam kod kuće (eh, teška li je samoća) i mnogo me nerviralo da ne mogu nekako da smislim kako da to ipak uradim. Prvo sam probao da gašenje ne obavljam čupanjem kabla već pomenutim BroadLink daljinski kontrolisanim utikačem, uz nadu da je lakše malim prstom pritisnuti taster na mobilnom nego utaći kabl. Nije uspelo ni iz desetak proba – dok ja dohvatim mobilni, popusti neki od prstiju koji drže kontrolne tastere.
Rešenje? Našao sam kontroler koji se uključi između utičnice i utikača i onda na njemu programirate u koliko sati se (TA peć) pali i gasi (posle mi je palo na pamet da je verovatno i BroadLink adapter mogao da se programira u tom smislu). Uključio sam set-top box u taj kontroler, isprogramirao ga da se uključi za jedan minut, i onda kad se približio taj trenutak pritisnuo tri tastera i čekao. Uspelo je iz druge, što samo pokazuje da kad imate pun orman gedžeta, čak i najteže poslove možete da obavite bez ičije pomoći.
I tako se dekoder resetovao, podesio parametre i dobio sam televiziju. Jedan problem rešen.
Dalje je išlo relativno lako – koristeći funkciju za gledanje programa unazad, nađem emisiju a onda i koleginicin nastup. Snimanje nije uspelo iz prve, HDML Cloner-Box se u međuvremenu zaglupeo, ali ništa strašno. Najzad je deo emisije uspešno snimljen na USB disk.
Donesem taj UCB na PC, prekopiram snimak, otvorim ga u Freemake Video Converter-u, isečem deo koji mi je potreban i kliknem na Save. Program kaže da će proces trajati 45 minuta. Zaboga i pobogu, pa jel' se to putuje na Mesec? A onda me brzo uteši: ako doplatite $10 za godinu dana ili $20 za trajno, završiće konverziju za 10 minuta. E pa to je baš jajarenje – već sam platio program $20, i sad ispada da je on namerno usporen da bi mi uzeli još $20! I tako, nisam hteo da platim. Posle 10 minuta čekanja sam polako počeo da menjam mišljenje, i baš tad mi izleti guess what prozor u kome mi nude popust za trajno ubrzanje. Pet minuta i 10 dolara kasnije, prilog je bio snimljen.
Ako baš hoćete da ga pogledate...