Ne brinite, neću početi od Gutenberga i olovnog sloga – moja "nulta tačka" su prvi računarski časopisi, a pre njih časopis Galaksija. Tokom svojih prvih decenija, dakle tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, časopisi su prelamani korišćenjem tada super-moderne tehnologije zvane foto-slog. Bila je to zanimljiva ideja: svako slovo se "prosvetljavalo" kroz odgovarajući šablon (negativ slova), pa onda projektovalo kroz sočivo koje je taj znak uvećavalo do željene veličine, što je bio način da se izabere veći ili manji "font". Lik slova je tako stizao do foto-papira koga su valjci provlačili kroz razvijač i fiksir (stizao je u kanisterima), što je rezultiralo sjajnim, belim papirom sa lepo ocrtanim, crnim slovima koja se ne sastoje od tačkica – projektovana je kompletna struktura slova. To je svakako pozitivno, ali je problem u tome što su mogla da se štampaju samo slova čiji su šabloni postojali. Bila je to propast za tehničke, a posebno računarske tekstove.
Opisani proces se događao negde u štampariji, daleko od oka autora, a često i urednika. Sve što se od autora očekivalo bilo je da otkuca tekst na pisaćoj mašini, obavezno s velikim marginama i duplim proredom, kako bi urednici mogli da taj tekst rediguju. Za to su koristili staru dobru hemijsku olovku (po pravilu službe – crvenu), precrtavajući rečenice, umećući reči, menjajući njihov redosled neobičnim simbolima koji podsećaju na oboreni broj 2... postojala je čitava "azbuka za redigovanje". Ako ste novi saradnik, često se dešavalo da vam urednik vrati tekst kako biste ga prekucali uvažavajući sve njegove ispravke, jer "je ovo toliko ocrvenjeno da ne može da se pošalje u štampariju". Iskusniji saradnici su znali da tekst treba predati u zadnjem mogućem trenutku (ili nešto posle njega), tako da nema vremena za ozbiljnije redigovanje ili vraćanje; nažalost, ovaj "lep" običaj mnogi autori su zadržali i do današnjeg dana, iako ih više niko ne tera da prekucavaju tekstove.
Redigovani tekst je odlazio u štampariju gde je najpre unošen uz korišćenje nečega što podseća na rudimentarni kompjuter – operater je na displeju video samo jednu liniju teksta i u okviru nje je eventualno ispravljao greške koje napravi; ako pređe na sledeću liniju pa tek onda shvati da je napravio grešku, teorijski je imao mogućnost da se vrati nazad i ponovo je otkuca, ali mu nije padalo na pamet da to radi. Složeni tekst u kolonama, kakve su posle izlazile u časopisu, je otiskivan na papiru i išao je na korekturu, gde su korektorke pokušavale da pronađu razlike između ižvrljanog rukopisa i složenog teksta, a onda da te razlike obeleže pomenutom "azbukom za redigovanje" i vrate "ocrvenjeni" tekst u foto-slog. Tamo su operatori (ako su dobre volje) unosili ispravke i najzad slali tehničkom uredniku stupce teksta štampane na kunstdruku, debelom sjajnom papiru čije ime dolazi od kunst (umetnost) i druck (štampa).
Uz tekst je trebalo staviti i poneku sliku, originalno napravljenu ili "pozajmljenu" iz nekog stranog časopisa, a to je uvek predstavljalo problem svoje vrste. Obično bi tehnički urednik, u skladu sa špiglom (planom broja), rasporedio stupce teksta na stranu i predvideo prostor za slike, pa onda uz svaku sliku pisao na koliku je širinu treba razvući (ili smanjiti). Sve to je išlo u odeljenje štamparije zvano repro-fotografija, gde su tekst i slike lepljeni po providnoj poliesterskoj foliji i najzad fotografisani, kako bi se stranice foto-postupkom finalno pojavile na pločama.
U tim fazama urednici su mogli ponešto da isprave, ali u ograničenoj meri i u zavisnosti od dobre volje tamošnjih "majstora". Dobra volja je rasla ako im odnesete flašu vinjaka, ali je trebalo paziti da se to uradi negde pri kraju samog procesa, jer ako prerano "udare po vinjaku", časopis neće baš sjajno ispasti. Ploče su odlazile u štampariju, gde je (barem u srpskim uslovima) tekst koji u tom trenutku izgleda vrlo lepo prenošen na najgori (najjeftiniji) papir koji se na svetu mogao dobiti. Rezultujuća razmrljana slova i "raspasovane" slike, sa senkama raznih boja, činili su časopise koje smo nekada toliko voleli i kojih se s nostalgijom sećamo.
Čitav postupak je kako-tako funkcionisao za klasične časopise pisane jezikom koji radnici u foto-slogu i korektori razumeju, ali kad je trebalo pisati o kompjuterima, dobro razrađena tehnologija je počela da se raspada. Nekada je programiranje bilo glavna svrha postojanja kompjutera, a tu su se koristili razni "neljudski" znaci kao što su "taraba" (#), ampersand (&) ili @ koji čak ni ime nije imao ("majmun"?). Osim toga, pojavljivali su se znaci za koje niko nije čuo još od osnovačke matematike, recimo srednje i velike zagrade ([]{}), ili nije čuo nikada, recimo vertikalna crta (|) ili tilda (~). Najveća enigma je bila obrnuta kosa crta (\), koja se nažalost u svim tekstovima o DOS-u javljala u svakoj petoj reči – u mom umetku "MS-DOS za početnike" iz Računara 31 kroz čitav tekst je umesto \ stavljen znak ! (srećom uz napomenu na korici). Rečeno mi je da "drugačije ne može".
Specijalni znaci su bili samo vrh ledenog brega – problem je bio koncepcijski i svodio se na to da se štampariji ne može objasniti "binarna" logika da je listing koji ima makar jednu grešku – a pogotovu ako mu fale neki redovi – praktično neupotrebljiv. Sva štampa se vekovima razvijala na postulatu da je to, eto, "grešan posao", da nema knjige bez štamparske greške... Kakve veze ima da li su stavili broj 0 ili slovo O, pa sve je to isto...
Već prvi kućni računari su – barem za one srećnike koji su posedovali štampač – doneli privid da se tekst može odštampati i bez grešaka. Nema autora koji tih dana nije pitao "a mogu li ja da sam odštampam tekst kako valja, pa da to ide u broj", ali je odgovor uglavnom bio negativan. Problem je bio u tome što su prvi (mahom matrični) štampači proizvodili prilično ružan tekst, možda deset godina daleko od nečega što bi makar izdaleka moglo da podseća na foto-slog. Moj prvi štampač iz 1983, Seikosha GP100A, je bio jednopinski (da, i to je postojalo), spor, zvučao je kao parni cirkular, ali mi sve to ne bi smetalo (cena mi se najviše sviđala) da radnici u BIGZ-ovom foto-slogu nisu kategorički odbili da prekucavaju tekstove koje sam štampao na njemu, predlažući mi da tekst najpre uredim na kompjuteru, onda ga odštampam na tom groznom printeru, i onda prekucam na pisaćoj mašini.
Nije bilo druge nego da kupim bolji štampač (bio je to Epson FX-80) koga su nekako primali pod uslovom da je traka nova. A da samo znate kako je onda bilo "lako" kod nas nabaviti trake... Listinge urađene na Epson-u su (u početku nerado) prihvatali kao slike i slali na fotografisanje, a onda i uklapanje u stranicu, ali je uvek bilo pridike na račun toga što je u listinzima "mnogo beline" pa se "nepotrebno troši papir". Još kad se sa bejzika i asemblera prešlo na Pascal i C s njihovim "nazubljenim" redovima...
Krajem osamdesetih godina su došli laserski štampači i sve se promenilo. Tadašnji hit, HP LaserJet II, mogao je da ispisuje tekst na papiru ili, što će se pokazati jako bitnim, pausu, u rezoluciji 300 tačaka po inču. To je i dalje znatno slabije od (praktično beskonačne) rezolucije foto-sloga, ali neiskusno oko neće primetiti razliku. Privatna inicijativa je u tim godinama počela da se budi, pojavili su se novi izdavači koji su želeli da troškove održe na minimumu, pa je bilo sasvim prirodno zameniti foto-slog laserskim štampačem, film pausom, a veliku štamparije nekim preduzetnikom koji je nabavio PC XT, laserski štampač i najjeftiniju štamparsku mašinu koja postoji na svetu (polovnu, naravno).
Termin DTP (desktop publishing, stono izdavaštvo) se sve češće čuo u javnosti, a mnogi kompjuteraši su konačno našli neki posao od koga mogu i da zarade. Istina, nisu se oni razumeli ni u tipografiju ni u dizajn, ali su shvatili da je važno koliko će nisku cenu ponuditi, a ne kako će posle knjiga izgledati. Knjige nastale u ranim devedesetim godinama ostaju podsetnik na "dečje bolesti" nove štamparske tehnologije.
U Računarima smo pokušali da stvari podignemo na koliko-toliko profesionalni nivo, pre svega zahvaljujući Zoranu Životiću (1956-2014) koji je "doneo DTP u Redakciju" i 1988. godine objavio seriju veoma zapaženih tekstova o čitavom procesu pripreme za štampu u PC okruženju. Tadašnji glavni program za prelom na PC-ju (Macintosh je malo ko u Srbiji posedovao) zvao se Ventura Publisher i radio je pod DOS-om, na kome je pokrenut grafički operativni sistem GEM. DOS je imao dosta problema sa upravljanjem memorijom, pošto se naslanjao na staru arhitekturu 8086 procesora, pa je sva memorija iznad 640 KB konfigurisana kao extended, expanded ili kako već koja 80386 matična ploča omogućava. Zbog svega toga Ventura nije baš bila previše stabilna a ni brza, ali radila je posao i u njoj ste mogli da prelomite čak i prilično složene publikacije.
Posle serije tekstova o DTP-u, Zoran je napisao i specijalni dodatak na 32 strane o programu Ventura, a onda je došao na (logičnu) ideju da taj umetak sam prelomi. Prve probe su izgledale toliko bolje od svega što je do tada viđeno u domaćim računarskim časopisima da je urednik Računara Jovan Regasek zatražio da se taj tekst finalizuje i prelomi odmah, za Računare 40 koji su izlazili u julu 1988, umesto, kao što je prvobitno planirano, za septembarski broj. Sve to se dešavalo oko 20. juna tako da su rokovi bili nepojmljivo kratki, ali DTP i jeste tu da bi se forsirali kratki rokovi. Zoran je prilegao na posao i Računari 40 su izašli sa umetkom Ventura Publisher koji je toliko dobro primljen da su od tog trenutka svi specijalni dodaci prelamani u ovoj tehnologiji, naročito pošto smo nabavili LaserPort PS600 dodatak koji hardverski "overklokuje" HP LaserJet II tako da štampa u rezoluciji 600 dpi i još dodaje tadašnju zvezdu u usponu, PostScript interpretator. Rezultat je i dalje štampan na pausu, ali na to je malo ko obraćao pažnju – nesavršenosti koje unosi paus su bile sasvim u skladu sa papirom na kome se časopis štampao.
Savršeni (!?) specijalni dodaci nisu mogli da maskiraju činjenicu da se glavni deo časopisa i dalje prelama "ručno", sa sa svim nesavršenostima unosa teksta za foto-slog. A savršenstvo je delovalo tako blizu – BIGZ-ov tadašnji foto-slog Linotype 300 je upisivao tekst na obične 3.5" diskete od 720 KB, ali u neobičnom formatu. Diskete nisu bile čitljive na PC-ju, a BIGZ-u nije padalo na pamet da kupi oficijelni softver za konverziju. Rešenje je, u martu 1990. godine, ponudio Marko Rakar, tada 17-godišnji zagrebački srednjoškolac, a danas uspešan politički konsultant. Marko je hakovao Linotype format i napisao program Linocopy koji na IBM PC AT kompatibilnom računaru snima diskete čitljive na foto-slogu.
Kupovina tog programa bila je veoma uzbudljiv trenutak za Redakciju. Dopunjen makroima za obeležavanje i konverziju teksta koje je Jovan Regasek razvio za (samo njemu) omiljeni tekst procesor XyWrite, Linocopy je konačno omogućio da tekst koji stiže od saradnika bude propisno redigovan i prosleđen u štampu bez grešaka... osim naravno grešaka koje sami autori naprave.
I u drugim sredinama stvari su tekle sličnim tokom. Kolege iz "Sveta kompjutera" takođe su tragale za internim formatom foto-sloga u kući "Politika", a rešenje je pronašao Vlada Kostić, programerski čarobnjak poznat po ekranskom editoru za Spectrum. Pošto program za konverziju nisu mogli da mu plate, "zaštitio" ga je time što nakon svakog startovanja treba otkucati "Hvala Vlado" (i to obavezno s velikim slovom V); ako bi neko probao da hakuje taj program i oslobodi se ove "dosade", nastupale su prilično neprijatne posledice.
Tako je 1990. godine prelom i obrada teksta u kompjuterskim časopisima napravio značajan otklon od Gutenbergovog vremena. Pre svega, autori tekstove nisu donosili na papiru, pa čak ni na disketama, već su ih slali preko upravo osnovanog sistema za modemske komunikacije Sezam. Lektori i urednici su taj tekst sređivali na računaru i onda slali direktno u foto-slog, a on je prenošen na papir bez dodatnih grešaka, sa svim potrebnim specijalnim znacima i ponekom tipografskom majstorijom. Slike su, međutim, i dalje obrađivane na stari način – makaze, lepak i repro-kamera. Bilo vreme da se i tu nešto promeni.
U ranim devedesetim godinama personalni računari su postepeno dostizali procesorsku snagu i memorijski kapacitet potreban za obradu slike u kvalitetu dovoljnom za kolor štampu. Prve verzije Photoshop-a su bile prilagođene Macintosh računarima, ali je od novembra 1992. postojala i verzija za PC. Sam softver, čak i uz računar koji je sposoban da ga pokrene, nije bio dovoljan – u nedostatku digitalnih foto-aparata, trebalo je na neki način skenirati slike (recimo sa slajdova), a sliku posle obrade prebaciti na štamparske ploče, naravno uz separaciju boja. Pokušavali smo sa separacijom boja na pausu, ali rezultati nisu bili adekvatni. Bio je potreban način da se slika prenese na grafički film, dakle PostScript osvetljivač i odgovarajući drajveri za tada vladajući Windows 3.11.
Zvučalo je potpuno nedostižno, ali se sredinom 1994. u Računarima okupila nova ekipa urednika, spremna da pokuša nešto novo i "nemoguće" – da na računaru napravi čitavu naslovnu stranu, a posle toga, što da ne, i čitav časopis. Počelo je od – devojke, naravno. Računari su na naslovnim stranama objavljivali slike slabo obučenih devojaka u nekim računarskim okruženjima, pa je za septembarski broj Studio Tešić fotografisao manekenku čije ime istorija nije sačuvala. Slajd je skeniran a onda ga je Vladan Aleksić sa kolegama editovao u Photoshop-u tako da između nogu modela udene ekran laptopa, onda je to kako-tako frajštendovano i poslato na film. I tako je nastala naslovna strana Računara 102. Bila je daleko od tehničkog savršenstva – balans bele boje nije dobar, zbog pojačanog kontrasta se javlja halo efekat, izgleda da je konverzija iz RGB u CMYK uništila crnu boju tako da nema sjaja na slici... ali nešto slično ranije nije viđeno u domaćim (ne samo) računarskim časopisima.
Već sledećeg meseca ambicije su porasle: pošto su tema broja bili matrični štampači, smislili smo da devojku umotamo u trake za printer i da onda te trake u Photoshop-u multipliciramo "u beskonačnost", kao da se gospođica davi u moru traka. Nije to bilo lako slikati, naročito zbog toga što je manekenka imala ljubomornog dečka koji je telefonirao na svakih 5 minuta da proveri šta se dešava, ali je rezultat, najblaže rečeno, privlačio pažnju. Nije bio tehnički savršen – tadašnji računari su imali premalo memorije za obradu većih grafičkih fajlova – ali korak napred je napravljen. Ostatak broja je doduše pripreman klasičnim tehnikama foto-sloga, no videlo se da dolazi novo vreme.
Godinu dana kasnije, u martu 1995, stigao je Pentium, brži SCSI diskovi, pa smo novoosnovani časopis PC mogli da proizvedemo "po pravilu službe". Sve stranice su pripremane na računaru, u programu QuarkXPress, i poslate na grafički film, a onda u štampariju. Ipak, ilustracije u broju nisu smele da budu ni velike ni brojne, inače bi QuarkXPress počeo da "šlajfuje", a dešavalo se i da neke stvari koje na ekranu izgledaju sasvim normalno na filmu izađu deformisane ili sa nekim tajanstvenim "aurama". Jedna slika u rubrici "Vesti" je bila toliko "neposlušna" da je morala da se "ukrojava" u prelomljenu stranicu, na stari način, dakle seckanjem i lepljenjem grafičkog filma.
Naslovna strana je predstavljala poseban problem pošto tadašnji Pentium PC naprosto nije mogao da obrađuje sliku A4 formata u boji i punoj rezoluciji. Zato je naš dizajner Miša Veselinović smislio da naslovnu stranu radi u programu CorelDRAW i da specijalne efekte ostvaruje kroz tekst, pa onda da stavimo jednu sliku koja će zauzeti samo deo stranice. Odlučili smo da ta slika bude tadašnji apsolutni hit, CD-ROM, nešto što je svako želeo da ima. Ali fotografisanje CD-ROM-a klasičnom tehnikom nije dalo dovoljno atraktivne rezultate, pa smo se najzad dosetili da disk stavimo na ravni skener kao da je papir i da ga skeniramo. Efekat je bio neobičan, ali utoliko interesantniji za naslovnu stranu.
Kasnije je, iz meseca u mesec, tehnika napredovala, a naše znanje uporedo sa njom. Slike su bile sve veće i sve smo ih preciznije obrađivali. U početku je svaka slika bila četvrtasta i zauzimala osminu ili četvrtinu strane, a onda smo mogli da obezbedimo tekst koji ide oko slike, da preklopimo dve slike ili čak da "podvučemo" fotografiju ispod teksta. Ipak, ostajao je glavni problem – kako doći do slika.
Najlakše je sa tekstovima koji se bave softverom – pritisnete Print Screen i eto kvalitetne slike u boji. Za sve ostalo je bilo potrebno snalaženje: skener, slajdovi... Iz godine u godinu smo testirali smo sve više opreme koju je trebalo slikati. Mnogi u Redakciji su se amaterski bavili fotografijom, imali su i nešto ne-baš-amaterske opreme, ali foto-aparat nije dovoljan za dobru sliku – potrebno je pre svega dobro osvetljenje. Osim toga, slike na filmu nam nisu "radile posao" – trebalo je ili napraviti fotografije pa ih skenirati (sporo, umanjuje kvalitet) ili eventualno skenirati slajdove (skupo, ishod uvek neizvesan).
Povremeno smo pravili i prečice – pišući prikaz novog skenera, Zoran Životić je pronašao (i to u uputstvu!) podatak o nečemu što se zove "dubinska oštrina". Palo mu je na pamet da na staklenu površinu skenera postavi čip ili karticu i tako "skenira hardver". Rezultat je bio iznenađujuće dobar – dobili smo savršeno oštru i dobro eksponiranu sliku i to direktno u digitalnoj formi, za samo nekoliko minuta. Posle toga smo mnoge tanje uređaje "dubinski skenirali", ali neki štampač ili monitor ne možete da stavite na skener. Sanjali smo dan kada će se pojaviti foto-aparati koji će direktno proizvoditi digitalne slike. I zaista...
Varate se ako mislite da je digitalna fotografija "tek tako" rešila naše probleme – najpre je napravila još mnogo veći problem. Naime, "Studio Kokar" je ponudio da slika hardver svojom novom i preskupom studijskom kamerom sa kasetom u kojoj je, umesto filma, CCD element. Jedini uslov je bio da odnesemo hardver u njihov studio koji je bio svega par ulica dalje od Krušedolske, u Mileševskoj (tada se još zvala Save Kovačevića). Zvučalo je bajkovito, ali je i dalje trebalo u jednom danu odneti sav hardver tamo i nazad, što možda i nije bilo teško kada smo testirali grafičke kartice ili hard-diskove, ali kada radimo test monitora (onih džinovskih, sa katodnim cevima) ili laserskih štampača...
Naš tadašnji vozač Raća je preko svojih leđa preneo sav hardver i omrznuo digitalnu fotografiju za čitav život, a opet svi problemi nisu rešeni. Da, slike su dobro izgledale, ali je uz redovnost snabdevanja našeg tržišta bilo jako teško obezbediti da sav hardver istog dana bude u Redakciji – nešto je stizalo sa zakašnjenjem, nešto su ranije odneli, pa su se pojavljivale slike neujednačenog kvaliteta.
Kako je hardvera bilo sve više, tako je njegovo odnošenje i vraćanje postalo nepraktično, pa smo jedno vreme organizovali fotografisanje u Redakciji – odredili bismo "dan za slikanje" kada je Goran Kovačević donosio profesionalnu rasvetu i foto-opremu u Redakciju, pa pravio slajdove koje smo posle skenirali na profi uređaju. To je značilo jedan dan izgubljen za sve druge poslove i to u najvećem jeku pripreme broja, i opet nije rešavalo problem opreme koja prekasno stigne na test.
Početkom 1999. godine je iz Singapura smo uvezli Olympus C-1400L digitalni foto-aparat koji je proizvodio slike "skoro pa dobre za štampu". Postavili smo u Redakciji kutak sa rasvetom za slikanje manjih uređaja i tako smo skenirane slajdove dopunjavali digitalnim fotografijama koje smo sami pravili. Jedini problem je što je taj C-1400L jeo baterije kao nezdrav (otprilike, napravi tri slike pa menjaj baterije), a puneće baterije mu nisu prijale, baš kao ni punjači s Buvljaka; morali smo da uvozimo originalni punjač iz Singapura. Nikad nismo saznali da li je takva potrošnja baterija bila posledica neke neispravnosti konkretnog uređaja ili "dečja bolest" nove tehnologije.
Došao je rat 1999. godine, tokom koga smo izdali dva broja časopisa, ali uz sve Šizele, Smirele i nestanke struje nismo mogli da se bavimo slajdovima i njihovim skeniranjem, pa smo sve slike pravili pomoću našeg Olympus-a. Kada je PC#47 izašao, usudio sam se da postavim jedno jeretičko pitanje: "Pa dobro, u čemu se kvalitet ovih slika razlikuje od kvaliteta slika koje smo ranije pravili?" Sve mudre DTP glave su mnogo klimale i coktale, ali su na kraju morali da priznaju da baš i nema neke velike razlike... osim što je posla jedno hiljadu puta manje. Ne znam da li nas to kvalifikuje za "ratne profitere", ali ovaj nevoljni eksperiment nam je kasnije itekako olakšao život, a o smanjenju troškova da i ne govorim. Ubrzo su došli i bolji digitalni foto-aparati, pa je slikanje prestalo da bude (preveliki) problem.
Od tada se nije promenilo mnogo toga – QuarkXPress je zamenjen InDesign-om, Photoshop je iz verzije u verziju napredovao, a najzgodnija promena je što ne moramo da proizvodimo grafičke filmove, sečemo ih i pakujemo u koverte, nego čitav broj časopisa u PDF formatu preko Interneta šaljemo štampariji. Kompresija slika je toliko napredovala da taj fajl nije veliki – nekada je za jedan broj časopisa bilo potrebno po 4 gigabajta grafičkih fajlova, a danas sve stane u stotinak megabajta. Imam utisak da je tehnologija dostigla granice naših potreba i da nam, što se slika i teksta tiče, nisu potrebni računari boljih performansi, veći diskovi niti brža optika. A opet, nećemo odbiti da unapredimo opremu i vezu – nove mogućnosti uvek daju ideje za nove primene, pa će možda i štampana izdanja uskoro dobiti neku sasvim novu dimenziju. Dobro će im doći u borbi sa sveprisutnim Internet izdavaštvom.